Pripovetke / Veljko Petrović

МУЖЈАК.

Он је био син имућних сељака, а она кћи старе грађанске, „патрицијске“ породице. На њему се огледало порекло, што он, уосталом, ничим није ни хтео да прикрије. Омален, прекратких, јаких, пешачких ногу, дугих руку, широких шака, дебелих прстију и затубастих ноката, широких плећа, велике, у оштрој коси зарасле, округле главе, меснатих, облих образа с развијеним јагодицама и вилицама, напућених, великих усана и ситних, дубоких, татарских очију. Ненегован, прост, ходао је клатећи се, никад не помишљајући на спољашност, ни на ефекат своје појаве ни речи, стално забављен стварношћу и корисним плановима. А она је, напротив, била ломна, бела и осетљива. Непрестено свесна себе, своје лепоте и својих брзих, ћудљивих и променљивих мисли, осећања и трзаја, љубећи и мрзећи себе, час задовољна час незадовољна са собом и са околином, колебајући се увек међу крајностима, међу сентименталношћу и пакошћу, међу екстазом и апатијом, међу журајивошћу и млитавошћу. Волела је сањати или о сплендидном или о дубоко душевном животу, и ругала се себи што је сањалица. Патила је због тога што није знала шта хоће.

Он ју је заволео још као ђак агрикултурне академије. Примио је тај терет љубави као један тежак животни задатак који мора решити, не пребацујући себи ни часка, крај све своје рачунске трезвености, ту своју луксузну страст и економски никако