Pripovetke / Veljko Petrović

БУЊА 25

Чим се појавио инжињер Халас, цело га друштво дочека виком и тепањем: „сербус Пићу!“

(н се смешио, клањао, љубио прсте девојака и жена и за сваку чувао по коју досетку. Имао је округло, глатко избријано лице, несташне живе плаве очи и по среди правилно раздељену, сјајну, улепљену, _ смеђу косу, те му се глава светлела као срчика.

Нико није знао тачно одакле је родом нити одакле је дошао. Сумњало се да је пореклом Словак и да је име помађарио. У шали су га жене називале и „Тоточком“. Али он је од свог првог приступа у град завладао друштвом. Умео је да се обавија као неким штитом досетљивошћу, интересантним причањем и упућеношћу у силне ситнице, у најразноврсније друштвене обичаје и односе. Био је најбољи играч, склизач на леду, нико није знао тако хитро погодити рапиром лопту на жици; имао је читаву збирку револвера, два пса од племените расе грофице Естерхази, чија је плава псећа крв чувена у документовано! историји најславнијих вашака, а знао је м безброј валцера и куплеа, па и оперских извадака на клавиру.

Он је редовно пио ликера после обеда и виљушком и ножем јео брескве; тако се завалити у кожне енглеске фотеље, и неприметно показати под панталонама свилене чарапе, није знао нико. Мушкарци су га сви грдили, звали га „белосветским“, који ће тек једног дана закачити некога, па нестати као ауто“ мобил; само ће се пушити и запашити за њим; али су му сви редом подражавали.

Зимус се санкао, „родловао“ на „шиштадском“ насипу с Тришлерком, сада игра с Паштровићком, али на пролеће кани „лантенис“ лоптати с богатом „Рацкињом“ Прекајскиницом, јер је изјавила да мрзи мужа и строгост „православских шмизла“.

Девојке су га звале да свира, а жене да извади из торбице своје најновије анекдоте, штипалице и тазе сплетке.

Жене га заробише за руке и рамена, а он се, тобоже, отима и најзад седе на сред салона, прекрсти ноге као Турчин и поче својим увлачивим гласом