Pripovetke / Veljko Petrović

ВУЊА | 27

церајисте и да је он сад, чини му се, пети пут пио тога коњака. Нико га није ничим нудио. Кезмарски |, је узео један крух са сарделама, удубио у њега своје крупне, ретке, беле зубе и насмешивши се на њега, рекао: — Опростите!

Халас је онда чучао крај столице где је његова жена пре седела. Сад се полако дизао, руком гладио наборе панталона и, сав црвен у лицу, загледао се издржљиво у његове зенице — као да хоће да покаже какав је јунак:

— Како здравље, господине докторег

— Тхе, тако! одврати Стипа сипајући другу чашицу коњака. |

Ово га је питање увредило. МИ он сад не би смео погледати у очи томе Халасу, јер би овај морао приметити да га је исти тренутак омрзнуо. Он је приметио да је тај младић десето мислио, да је У томе питању било понижења, сажаљења и скривеног познавања његове беде. Сви су хтели да скрију како га мотре. Сва су лица напорно радила да приме на се равнодушну или доброћудну маску.

И док је Тришлерка, сасвим окренута, ословила Флору у другој соби, видело се да се окренула а да још није знала кога ће и зашто ословити:

— Флора, јеси ли довршила оне руже на „шмук-

халтеру“2 Особито лепо молује — рече тише као неку новину. — Нема сумње — помисли адвокат — хоће да

попуни мучну паузу. Ја сам им прекинуо говор и покварио расположење. ја им сметам. Упао сам као мува у кајмак.

— Хоћете ли ићи, г. докторе, на скупштину Јужног Угарског Културног Друштваг — запита одједном Кезмарски и лизну усне.

— Заштог — прену се као из дремежа Паштровић. — Па-а — и рука му склизну преко углајибане, миришљаве главе — ви, као један од поборника наше државне идеје у овим непросветљеним крајевима, можете и овај пут много допринети исправљању и