Pripovetke / Veljko Petrović

4 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

астматичног доктора Стипу из далека, поздрављају га и, машући главом и значајно мигајући једно на друго, дуго се осврћу за њим.

Доктор Стипа слаже стубасте дебеле ножице своје, на којима се при седењу вазда тако затегну панталоне да мислиш морају пући, слаже их на широко; петимице и јако, као старе, раскокане, пупаве Јеврејке, и исто тако жестоко лупа дебелом палицом, с гумом на крају као песница, и то подалеко од себе, као да се боји, да ће сам себе ударити у ногу. Али све је он то чинио неодређено, немирно и детињасто, без обичног свој сталног ритма у ходу, као што је тресао и главом, великом и округлом и насађеном на труп исто тако велик и округао само у много већим димензијама. У левој руци, коју је млатао крај себе, ваљда због олакшице хода и равнотеже, лепршао му је велики бели џепни рубац. Њиме је сваки час купио по зајапурену црвену лицу грашак од зноја.

Пролазници су се јављали, али је он једва сваком десетом одговорио, онако преко зуба, и не дижући очију ни на кога он би само дотицао кажипрстом обод од шешира, при чему би му се претећи дигла и батина у вис. |

— Клањам се, госпон докторе, добро јутро жедим — кликће благајник црквене општине танким хермафродитским гласом, развлачећи лице и разрогачивши непомично зенице, као дечко кад у лонга мети очекује лопту. |

— Алаас-солгаја! — гунђа Паштровић, тресе главом, лупа палицом и дува, кркће и брише зној.

Благајник Мита Шјешевић, лизну и обриса усне, као успијача, и помисли: — Не ваља, не ваља! Таки фини господин! Не ваља, не ваља! Знао сам ја, да то неће дуго тако ићи. Само докле ћег |

И погледавши на порезника Туну Мучалова који баш сад обиграва град да би вабушио неку своју незнатну дефраудацију, засја им обојици исто питање: кад ће већ једном код доктора бити: — кр! — 2

Застадоше, гледајући се непомично и озбиљно, као две кокоши, затим обоје жмирнуше, цвркнуше