Pripovetke / Veljko Petrović

ЏАФЕР-БЕГ РИЗВАНПАШИЋ ___ "79

Много је било тема које смо ми, штедећи се узајамно, избјегавали. О читавој српској прошлости нијесмо радо говорили. Ако се споменуо Косовски 5ој, хајдучке борбе, петстољетна мучеништва и ослобођење Србије, ја сам морао да се усиљавам како бех дочарао у себе одушевљење, и оно „ми“ акцентовао сам обзирно, готово страшљиво. У гусларевим пјесмама,:о мејданима с Азијатима, уживао сам искрено самб као естет. Дубље нијесам саосјећао с њима. Но интелектуално сам присвајао све то, и свјесно чинио жртве.

Кад је избила Џабићева афера и наш цијели исламски милет у Босни стао у опозицију против власти, га уз Србе, у мојој подсвијести завладала је срећа као при неком задовољењу. Но разум се мој опирао да се придружи својим једновјерницима. Због тога сам имао сукобе са својим пријатељима Србима, који су ме гурали у редове Али-бегове, налагали ми да чиним оне ексодусе у Стамбол и да учествујем у меморандисању. ја то нијесам хтио. Нијесам хтио да загазим у клерикални, вјерски рат; јер тај рат су предводиле хоџе, као и онај бега Градашчевића, „Омаја од Босне“, који се побунио против султана у истину зато што је овај уводио реформе, укинуо чалме, и увео фес и француско одијело. Срби су ме нападали, и ја сам им искрено пребацио да ме, ето, хоће да употребе као оруђе, бацају ме од себе ради политичких комбинација, да им у оним неосвијештеним масама послужим, док ја сву своју снагу хоћу да уложим на своје сопствено освјешћивање, на изграђивање своје личности, као националца. Нијесу ме разумјели.

Исто тако сам трпио у себи сукоб опречних утицаја, нагона и ума, за вријеме грчко-турског рата и комитске кампање. Узалуд сам ја сам себи причао да немам ништа заједничко с Турцима, да се морам, као националист и европејац, само радовати њиховим поразима а жалити њихове успјехе, — моје је срце страховало за њих, ја нијесам могао заплакати при погибији попа Крстића, ни вољети као брата и свога осветника војводу Глигора. Моје су изјаве и моја