Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

Јозевф је стајао не поколебим са осмејкућим погледом, — тај осмех био је страшан. —

„Ми ћемо ту служавку заједно с позивом њезиног насљедственог права, које она, као што видимо, са великом бригом храни, у гвозденом вавилону затворити, где неће имати времена ни прилике, да мог лакомисленог брата, противу отда свог узбуни — такове змије морају се на добра места, затварати, јер би нам онеи веће беде нанети могле!“ рече Јозеф заповедајућим Потом викну Барадаса, тог пакленог вршиоца, злих дела, свога у страсти огрезлог господара.

„Одвуци ову жену и њезино дете у црни вавилон, ти одговараш твојим животом за њу: побрини се дакле, да, се врата и прозори добро затворе. А ти, мој отче, допусти ми, да те у твоју одају одведем. Ја видим, да те је ова изненађеност силно тронула, коју сам ти бијо дужан одерпти.

„ја хоћу да будем сам!“ рече Дон Мптуел, док се Барадас приближавао и опремао, да издати му налог изврши.

Јозеф, удаљавајући се са својим отцем, баци јошт један поглед, на бедну п лежећу Енрику, п рече у себи:

„Сад си у мојој власти, лепа девојко — и ти п твоје дете!“

Кад је Барадас већу намери био да заповест изврши, п руке около паса Енрикиног увије, да је у гвоздену кулу — црни вавилон одвуче — кад је већ и његов гадпи задах Енрикино п њезиног детета, лице додирнуо, тргне се Ерика, осетивши претисак около свог тела, и ђипи јаросно — сва снага, коју само жена и једна мати у очајању имати може, подиже се у њој — она мора себе и своје дете да спасе.

Енрика, се свом снагом одупре, да се из руку, које су је снажно обавиле изчупа — али јадница мора своје дете да чува и с тога јој пе могуће било с половином снаге одбранити се — она се отлмала она се дуго бранила — док јој рука и снага није и вукао, Е' црноме вавилону;

У једном неупотребимом, и усамљеном и у сао: мшибљу поменутог парка, лежи од ливеног гвожђа склопљени вавилон, око ког се разна сама себи напуштена дрва, у вис подижу. Црни вавилон, склопљени, на подобију џамије, над којим се четири мала торона подижу, да је умислити, да је у прошлом времену своје славе и снаге, као тавница служити морао, из ког се пи данас, као што се говори, тужни уздисаји чују. Како на вратима, тако и прозорима, црног вавилона виде · се јаке гвоздене полуге.

У том усамљеном и страховитом црном вавилону, затвори Барадас, по заповести свога, младог, у страсти огрезлог господара, јадну Енрику и њезпно невино детенце.