Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

36

је она звала. Шта више! и сама млада краљица Изабела, која је о том несретном случају извештена, послала је свога ађутанта, да дозна, у каквом се стању Дон Серано налази.

„O, кажите само, да није опасно!“ одговори Францишко, к себи дошавши. У

Францишко је био лако рањен. Зрно које је његову, златом извезену огрлицу пробило, очешало му је само врат. —- Али кроз ту малу рану, погубио је много крви и с тога је у несвест пао. Оада је“ лежао блед, но са отвореним и ведрим очима лепи млади племић у предсобију краљичином, где му је Шрим, по наредби лекара, рану ладио. —

Серано с благодарношћу притиште му руку и баци умиљати поглед на Алосага, који је близу њега стајао, весео да рана није опасна. Он се приближи осмејкујући се рањеноме, и рече му с умиљатим но озбиљним гласом; „Мој млади пријатељу, у будуће не задржавај такова створења, но пуштај их нек тумарају, куд им је год воља!“

То је дакле прва тајна двора мадридског.

МАЈЕ ГУБИЛИШТЕ.

На дан 0. септембра, 1848. год. рано из јутра, зачу се кроз улице Мадридске, брзо и јасно добовање, које је људе из њихова слатког сна као неко страшило будило. Тај звук пробијао је сваком, као мач кроз срце, јер је оглашивао, да се и данас страшно позорије спрема.

Мноштво уплашених и љубопитних мадрићана упуте се к простору названом „Плаца Џедро“, на ком је те ноћи губилиште подигнуто.

Џелат мадридски, стари Фермудес, чији је мач више од дванавст стотина људских глава одрубио, — има данас да двогуби посао изврши. —