Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

55

све неки одрпани и необични људи. Из малених врата те крчме, у којој се сами лупежи и скитнице задржаваху, излазила је, баш у оном магновењу кад је Серано с краљицом и Маркизом пролазио, нека циганска дружина, која се, по кратком одмору, свирајући и певајући опет к шумама упутила. — Испред њих види се њихов кнез, снажна људа, који ношаше у десној руди дугачки и сребром оковани штап. Шешир му је обмотан пантљикама разних боја од којих су крајеви попадали преко беле кошуље, а на врату блисташе му се златан ланац. Уз њега корачаше полако у егеде свирајући његов син Аца. За њима иђаше мноштво жена носећи на леђима своју децу, које је опколила чета њихових људи, — намргођених безкућњака, који су час подвикивали, а час опет ћутећи и у мислима удубљени преда се гледали, и кад и кад својом разбарушеном главом махали.

Фрапцишко у једанпут застане, он заборави где се налази M да краљицу узасе води; свој је поглед круто управио кроз густи мрак на цигане, јер је опазио у присену једну жену која ношаше у наручију дете! Неки унутрашњи глас потресе му уснице — његово срце отпоче силно куцати — она, је била — она је морала бити! —

„Енрико“ викну он, и хтеде, за својом "љубазницом коју из свег срца љубљаше, да пође. —

Уплашена краљица држаше га испод руке, она погледи с удивљењем свог пратиоца, који се хтеде од Њих отргнути, — новим страхом обузета упита га:

„Шта вам се то у једанпут догоди Доне Серано # Та ваљда нас не ћете саме оставити и за оном примамљивом циганком отићи. ?

Францишко осети како га нека ладноћа обузе, он хтеде да на све заборави — хтеде да се отргне —- да виче — он је мора стићи!

Ви сте се примили Доне Серано, да нас у дворац одведете —- та то је немогуће да би нас ви могли овде Ha сред улице, међу овим простацима, у свакој опасности саме оставити! рече Изабела. —