Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

61

биљно црно-жућкасто лице с црпим брцима, његова румена уста кроз која се бели зуби виде, показиваху нам неке 03биљне и изазивајуће црте; али кад се Енрици приближи, његово бе чело разведри, и оштрих погледа нестане, онда је ва свим друга ватра горела у његовом муњевитом Џогледу, који с беле жене не скидаше, кроз уснице његове продираху тихо тужне речи: i

„Аца љуби лепу Енрику, а њезино. је срце од камена!“

„Ја те пе могу љубити, јер сам моје срце другом поклонила, а оно се само један пут поклонити може! Ако ме усхтеш бранити, бићу ти благодарна и поштоваћу те као "што поштена душа поштовати знаде, а то је све, што ти Енрика обећати може, али више не смеш никада захтевати.“

Ацино се лице, које је обично озбиљно и непоколебимо било, превуче цртама задовољства.

Аца је задово.ап са свачим што му год бела жена, обећаваше ! „следујмо дакле за осталима !“

Шри изласку сусретне се поглед Ацпн с погледом љубоморне Аје, која је близу врата стајала и на све мотрила; она је стајала непомична, докле год нису сви па сама Еирика, носећи своје дете, уз њу прошли, она је своју супарницу с намргођеним лицем, озбиљним и злобљивим погледом пратила — с њезиних дркћућих и дебелих усница зачу се: Ти не ћеш бити прва, која ћеш одруке гро Фице Генуеске пасти!“ — =

%