Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

91

своје пријатеље, и упути се ставом на којој, као ветар нестане, |

„Хајдмо, Шепи,“ рече Прим своме слузи, „ми ћемо морати на лупеже нагазити, и с тога морамо нашим брзацима узде мало попустити! То је штогод за нас, Шепи, не ће нам сада бити првина, да лупеже гонимо, и не ће нам бити првина, што ће мо их ухватити!“

Џепи се смешаше задовољно као за знак споразумљења, јер одговарати није имао довољног времена. Они већ јежђаху преко поља, да их је било милина гледати. Земља о коњских потковица летела је у вис за њима!

„Ми смо се баш као што ваља разделили,“ викне Прим од један пут, „двојица лупежа овуде ву преко поља одјурили, и ако ме око не вара то их онда ено и видим где се преко брдашца баш сада пењу; брзо, Шепи, нек и вранци наши знају, да се данас с највећим одушевљењем лови!“

Шрим и његов слуга на скоро опазе десно поред пута, стару варош Сеговију, с њезином високом и готским начином изиданом дрквом, њезиним здањима и тврђавама; ретко су већ виђали каково село с маленим плетеним колебицама, а још ређе каковог тежака у затворено плавој хаљини разним тракама украшеној и до колена кратким панталонама; без оклевања јурише они све за трагом који се на мекоји кртој земљи све даље виђаше.

Већ беше ноћ наступила, а Јепин коњ отпоче малаксавати! Јахачи и не лазећи на то, јурише све брже даље,“

У један пут викне Шрим радосно. Он опази обе уводе, не у великом растојању, опи беху сјахали са својих коња — Ha сваки начин да се одморе!

„Ободи боље твог вранца,“ рече полугласно Прим своме слузи, „о места ћемо их достићи!“

Морало је већ поноћи бити, месец је сијао високо на плавоме небу, п спуштао своје зраке на јахаче, који су чудновато изгледати морали, а и оба, у малом растојању од

њих Карлова војника, који су своје коње близу себе у пашу

пустили; они као да своје гонитеље и не виде или на њих пи не пазе, јер тек онда, кад је Шрим, опазивши их да се

Hi