Prosveta : almanah za godinu ...
— 100 —
јуриш а нама чисто мило да подвикнемо оно србијанско о
Опет борба на нож, опет прса у прса као оно пре ал нема сад за нама официра са револвером у руци да нас гађају, већ и они са нама заједно, бацили сабље и узели пушке и револвере па се боре
као и ми што се боримо.
Намерио сам се на једнога младога аустријанца који се добро бранио. Покушавали смо да један другом пробуразимо груди бајонетом па увек одбијем ја његов а он мој ударац. Најзад ја окренем кундак, узнесем га и полегнем га свом снагом у раме тако да му испаде пушка из руке. Сад је мој, рекох, и потегох још једном кундаком у вис, да му разлупам главу. А он врдну и завапи:
— Не, брате, не удри тако крвнички!
Опет Србин, опет Србина треба да убијам. Из-
губих снагу, спустих пушку на земљу и рекох му:
— Бегај, склони ми се испред очију.
Он се склони а ја остадох, али нема више у мени оне воље за борбу, нема оне храбрости. Стајао
ам у сред борбе непомичан а танад су зврјала око мене. Нити сам се уклањао нити склонио. Заболе ме, тешко ме заболе у томе часу зла судбина наша; с које год стране се бориш Србина убијаш. Ко зна да међу овима на које сам сада пуцао нема чаки рођака мојих; породица наша је врло пространа, има нас по целоме Срему па и по Бачкој.
Био ми је један сасвим под руком, саго се да дохвати пушку коју је испустио, могао сам само да макнем па да га убијем а место тога ја га запитах:
— Јеси л Србин 2
— Јесам! — вели:
— Иди, бегај, склањај ми се испред очију!
И он оде. Хвала Богу нађе ме једно зрно те ми прекиде тешке мисли и бол који сам у томе часу осећао. Зрно ми је прошишало руку и повредило кост, ево овде.