Prosveta : almanah za godinu ...

Добруче. Др. Инглис умеде такође да савлада понајвећу од свих потешкоћа, да од британских власти добије дозволу за пут. Очевидци — официри и војници — рећи ће данас свакоме како су те жене, непосредно сашавши са воза, после 40 дана пута, одмах стале уз рањеничка носила, да превијају ране онима који су бранили средину, па и једно крило армије у повлачењу. Четрнаеет месеци она остаде уз те људе, чија улога још није довршена али која ће остати сигурно једна од најдивнијих и најзначајнијих чињеница у конфликту народа.

Ту Гђа Иглис стече преглед целог српског питања, и прими ствар својих штићеника као своју. «Српска Дивизија дивна је (курзив је њен), и ми•се поносимо што смо њој додељени». Тако она писаше:у последњем писму из Одесе, датираном 22 јуна. У једном ранијем, одговарајући на наш позив да дође кући, да се одмори и да организује један други «Косовски Дан», она пише: «Ми смо овамо дошле да будемо спремне за Србе, па остајемо и даље спремне за њих; и због тога бојим се да не ћу моћи доћи за «Косовски Дан.»» =

Једина слаба страна те сјајне организаторке и мудре водитељке беше ово: увек је ишла да и сама чини што је тражила да чине други, прецењујући физичку снагу своју и људску уопште. Било је немогуће издржати с таким начином деловања, и ма да беше јака и отврдла, она најзад паде од умора и умре на обалама своје домовине, у часу кад беше завршила једно дело које крунисаше њен труд, и о коме још није могуће даље писати. —

Она оставља многе који тугују за њом: на првоме: месту, жене ове земље, и цео српски народ. И једни и други губе у њој једну централну личност која је била први покретач у свим смеровима организовања и извршења њиних оправданих тежња. Али и после смрти, она Србима оставља више но једну свету успомену: живо врело наде и уверења да ће се у Енглеској, а особито у њеној школској домовини, њина ствар чути, а њина-будућност разу-

мети и помоћи. И тако, она ће остати — како рече Др Валас Виљамсон у Сент Ђајлсовој цркви, пред њеним мривим телом и многобројним њеним пријатељима — «карика

измећу Србије и Шкотске, и симбол оне високе храбрости