Prosveta : almanah za godinu ...

= 297 —

главни њен садржај. Хабсбуршко жезло у њој је само громобран. Тако је бар схваћају главни творци, тако цео народ. По једној резолуцији главног града вечно борбене Далмације, то је само почетак акције «која иде за постигнућем државне самосталности Јужних Словена.» Јесттоје минимални или, како «Хрв. Држава» наглашава, привремени програм. Из њега ће доцније да се роди у Загребу Југословенско Народно Веће које, на запрепашћење елуга Хабсбуршких, има само овај кратак и јасан програм: «Граже своју, народну, независну, на демократским темељима уређену државу Словенаца, Хрвата и Срба». Никад Југословени нису били краЋиијаснији. Та јасностабуњује противнике али оријентише народне масе који једним необичними скоро општим плебисцитом у свима нашим крајевима, особито где живе Словенци и Хрвати, дају плодну базу рада националним радницима за југословенску идеју. Мало је Срба који учествују у овом покрету гласања. Зашто они ћуте; Генерал Шаркотић гувернер Босне и Херцеговине, рече: «Ја бих волио да Срби проговоре». Њихово је ћутање за њега и за све одвише јасан говор. Крфска декларација која је унела одушевљење међу Хрвате и Словенце Србима је изгледала природна последица националног развитка. Они за њу не могу отворено да говоре и мисле да је њихово ћутање најречетије одобравање. Да би ипак показало знак свог схватања они проговорише узбунама у Херцеговини, у Боки, у Северној Далмацији, у Хрватској. Имао је право Шаркотић што се бојао њиховог ђутања.

Оно што нису Југословени у Аустро-Угарској могли чинити онако како су хтели чинили су њихови саплеменици који су се у току рата нашли ван домашаја аустромаџарских власти — како су могли. Две југословенске дивизије у Русији, неколико пукова добровољаца.на српскоцрногорском и солунском фронту најречитији су доказ шта би и остали на дому чинили да су могли. Велики материјални прилози наших исељеника из Северне и Јужне Америке за јединствену националну борбу, други су доказ за нас. Трећи доказ је политички и организаторски рад југословенског одбора у Лондону. Кад се буде једном писала права историја југословенског покрета, несумњиво ће се морати констатовати да је данашњи покрет био и најшири