Prosveta : almanah za godinu ...

= 302 —

заједно са Маћедонцима, борећи се по градским улицама. Хтели су показати свету да ову варош сви Југословени подједнако воле и бране. «Вемићева чета» настрада горе него и једна од поменутих јер од њих триста не оста ни цигли да прича о њиховој јуначкој погибији.

На црногорском фронту, Херцеговци образују три а Бокељи два и по своја батаљона, и оперишу са црногорском војском делујући већином у малим оделењима од десет до двадесет људи, свако према своме родном месту. Учествовали су у свима борбама и вршили разне дужности, нарочито извиђања. Боси и голи, гладни и жедни, напатише се по оним високим и каменитим положајима можда још више него они на србијанском фронту. Неки на тај начин падоше шака Аустријанцима и завршише на најгрознијим мукама. Могло их је бити, отприлике, три хиљаде у ове две бригаде од којих се једва половина избави на Крф или у Италију. Једни одоше на фронт. Због погрешака једних вођа и због немара других неколико стотина од њих остаде интернирано те се и данас још пате на Корзици.

Добровољци најзад постају редовна војска. То су Добровољци из Русије и нарочито из Америке (одакле још пре уласка Америке у рат по прилици сваки шести Србин долази да се одужи отаџбини). Са остацима дотадањих чета и одреда они образоваше «Власински одред» и попунише неке проређене пукове, као четрнаести и осамнаести. Овај је одред сачињавао за време последњег бугарског напада на доста великом фронту главну отпорну снагу и био као такав врло важна оперативна јединица. Састављен од свесних и прекаљених људи који на руским фронту у првој ватри окусише челична зрна и од снажних радника који преровише америчке дубоке руднике, овај је одред био у сваком погледу одлична јединица. Делио се на четири батаљона и бројао преко четири хиљаде војника. Малобројни према Бугарима а осуђени да чаме у рововима по више дана без смене, њима додија зима више него куршум. Ипак су издржали све, само да би заштитили одступање српске војске. Опкољене од Бугара код Лесковца ослободи их војвода Степа са својом другом армијом која одступаше у томе правцу. Разбивши непријатеља заједно се повукоше према Приштини где «Власински одред», као заштитница, укрсти