Prosvetni glasnik

езвепшј свилајиначке ниже гимназије

првог свог црквеног поглавара, постаде и у том погледу самостална, и — би спасена. А дошавши на тако узвишено место, Свети Сава заузимљиво настаде да одговори својему иозиву, трудећи се, да се писменост гато вигае у народу гаири , да књижевност — онда црквена добије гато већег полета, и да у своме народу очува чистоту православне вере, која нам је доцније у времену робовања и очувала име и народност. Може се рећи, да су се нашим народним животом обистиниле оне Исусове речи: вера твоја снагаће те!.. Ето, господо , то је узвишено дело нагаега Светог Саве, дело, за које је чесгити српски народ одао творцу његовом највећу пошту међу људма, славећи га и поштујући , као светитеља. И ваљда нема краја у нашој отаџбини, где не би било видљива, жива спомена о Светоме Сави!.. — Уздигао се стогодишњи храст, на њемузапис, над њим иконица Светога Саве, а код храста бистро врело, лековито, јер носи име светитељево. Ту народ долази те умива, болесне очи, и запаја се светом водицом, које лечи од сваке бољетице. — На другом месту стоје развалине мале црквице, која такође носи име светитељево; и ко ту у молитви пробави неко време, или преноћи једну ноћ — исцељен је од сваког недуга. У издубљеном зиду стоји гомилица крајцара, сваки даје, нико не односи.... А у време тешка робовања и зверски обести бесних Турака, у времену, кад у утробама српских мајака чеда проплакаше, —- народ је долазио да се над ћивотом свога светитеља Богу помоли, да се изјада, да потражи мелема болном срцу своме, да нађе утехе својој души ојађеној. А номоливши се тако, враћао се одатле с поносним сећањем на своју негдашњу славу , и с надом у срцу, да ће осванути једном и његов васкре. Знали су Турци то добро, али нису смели дрзнути да светињу обесвете. Но дође помамни нечовек Синан паша; и, по седоме Врачару стаде се разлегати јаук кукавне раје и грохотни паклени кикот помамних Турака; и трострука камџија шиба на све сгране; и српске несрећне руке потстичу ватру на спалишту; и свето тело седога светитеља букти у пламену —

„гори, К'о што паша заповеда! Црн се кикот по Врачару ори, Ватру пале, ватра силно гори; ТТТто ће ватра?" Да сагори?.. Не!... Већ да „прича папги, Колко сунце спалишта се плаши!" И као што сунце не сагорева, тако се у срцу српскога народа никад не могаше изгладити спомен на народног светитеља, чији је живот окарактерисан големом трудбом за науку, неуморним радом за народну просвету и цркву, владичанском круном и — спалиштем. Ово су, господо, само два три зрачка светлости бачена на живот Светога Саве; само два три зрачка велим, јер ја нисам осетио у себи снаге, да ћу моћи схватити и објаснити све оне узвишене мотиве, који даваху правац животу и раду овога великог човека и светитеља; нисам као што рекох, осетио снаге за све то, али сам сматрао за дужност, да на данашњи дан, спомена ради, речем бар коју о животу његову. Но да одговоримо још и на ово питање: за што се Неманић Растко иокалуђерио ? Ако народ запитамо, ево одговора: Калуђери из Свете Горе путовали по Србији да просе милостињу, па дошли и Немањи I на двор. Ту их младић Растко стане о свачем запиткивати, а највигае о њиховом мирном и светом самостанском животу. Мећу калуђерима био и један Србин или Рус, који својим причањем младоме Растку тако омили самостански живот и у души његово.ј пробуди тако побожна осећања и вољу на службу Бога, да је сутра дан, рекавши оцу да ће у лов, искрао се и са њима побегао у светогорски манастир Ватопед. И, док су на двору дознали за то, и потражили га, да се вратн, — он се већ био постригао, а то се, наравно, већ више није могло променити. Тако народна прича са свим легендарно представља тај историјски ®акт и побуде са којих Неманић Растко оде у калуђере; али, ако се запитамо само, да ли је и ко смео дрзнути, да тако рећи, украде сина једноме владаоцу, и да га за младости