Prosvetni glasnik

око у животиња

215

шава памћење, него и доводи у свезу многе прилике рачунске, које би без таквог прегледа остале искидане и с многих других страеа необјашњене. У тој цељи изнели смо на два-три места, као на страни 89., 127. и 208. (209.) „Просветног Гласника", читаве низове нитаља, којима смо постављену цељ желели постићи. За већи део тих питања, чини нам се, да је нов у нагаој рачунској гаколској настави и одговорносг за њихову тачност свакако пада на писца ових предавања. — Поред таквих питања, којима се служи прегледу појединих операција рачунских, могла би се у истој цељи предузимати и друга слична нитања, кчјима би се ишло на руку што потпунијем прегледу свега онога што се прелази у Простим Разломцима. Као такво једно питање било би, примера ради, ово: „Кад се разломци с неједнаким именитељима не могу ни сабрати ни одузети ни поделити, пре него што се доведу на облик једноимених разломака, зашто та потреба не постоји и за множење разних врста

разноимених разломака? Да ли би било погрешно, ако би се тако и ту поступило, и ако не би било погрешно, зашто се не мора тако да ради" ? Оваквих и сличних питања могло би се на сваки начин и више задавати и она би нела спора јако олакшавала преглед целокупног рада и осветлела ствар и с других страна, с којих се није могла објаснити приликом појединих рачунских радова. И ако су ова предавања прилично опширна изишла, иаак не смемо тврдити да су потпуно и свестрано изведена. Рачунска је настава доиста захвално поље, на коме може сваки, и наставник и ученик, да пронађе по нешто ново, па макар то и не било од претежног значаја. Ваља се само што више удубити у рачунске радове и нове стране осветљавања искачу саме по себи. Самостално и свестрано иснитииање нигде није на одмет, а у рачунској настави најмање. с. д. п.

0К0 У ЖИВОТИЊА

^Кив. ЈК ивановића, сугмента (СвРШЕТАк)

Васиона је велика! Колико је велики простор од земље до сунца, а колико ли је пространа васиона од сунца даље до далеких звезда... величина, која превазилази моћ и самог нашег замишљања! Сав тај незамислими простор, (који ми зовемо бескрајан!) — замишља се у науци да је испуњен неком „врло фином материом", гипчиом, финиом , но што је наш ваздух (а ваздуха има само око земље: даље га нема !), која материја, по том замишљању, не само што испуњава „празне" нросторије васионе, но прожмава — иепуњава — и молекиле и сваког тела. Тај свуда присуствујући хииотетични створ, назват је етер. Па Као год гато таласањем ваздуха ноетаје звук; Исто тако се сматра да Таласањем етера ипстаје светлост. Материјални (т. ј. чврсти) делови „светлећега" тела,

који се у виду „атома" и „молекила" замишљају као врло сићакни, буду затрептани, од њих прелази то треперење на етер и тако се у виду таласића, који се на билионе рачунају, то треперење распростире кроз васиону и кроз ваздух, док у наше око не доспе, које је тек у стању да осети светлост тако, да би се могло успоставити тврђење: да нема ок а, била би сва. васиона мрачна 11 „Светлост" би по томе морала да се сматра као неко посве субјективно осећање наше. Кад се кроз коју руницу пропусти светлоет у мрачну собу, онда се пут којим светлост прође види и зове се зрак. И ако се по овој теорији, по којој се разливање светлости не допушта, те с тим се и назив „зрак" (као код течности млаз) мора штедљивије употребљавати, ипак за разумерање гледања назив а зрак п врло је нуждан.