Prosvetni glasnik

кратки преглед историје минералогије

403

НРАТКИ ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ МИНЕРАЛОГИЈЕ ИЗВЕО ј. Ј&. ЈКу јовит. ( СВРШЕТАК )

1. Кристалогенија Минерали се нису проучавали само ио њиховим особинама, већ су се минералози занимали и њиховим постанком. Проматрања овакових било је врло много и једва })в се нонајглавнија моћи овде номенути. Иа ирвом месту ваља поменути Мичерлихов проналазак диморфизма, који се састоји у томе, да једна иста материја узимље различне облике, кад под разним условима кристалигае. Диморфизам је ирво примећен на сумпору и на киселом ФОСФату натрона; затим на гослариту, епсомиту, шалитри, сулФату никла. Јонх је интересантнији Мичерлихов резултат, да такви кристали, нромењују своју Форму на вишој температури, не прелазећи у течно стање. Тако н.пр. ромбични кристали госларита и енсомита прелазе у агрегат клиноромбичких када се загреју до 42". Фукс је затим поставио теорију аморфизма, но којој нека амор®на супстанција постаје кристалисана не прелазећи у течно стање. Против ове теорије устајали су Верцелијус и Франкенхајм; лрви је све случајеве амор®изма сводио на изомерију. Када су се тако улознала молекуларна промењиваља без лосредовања течности онда је лакгае било објаснити и неке појаве на асевдоморфозама. Већ је Вернер спомињао метаморфозе. Хаји их је еиигениом назвао. Прву раснраву о њима писао је Брајтхауит (1815) а најзначајнију Блум (1852). Овај их разликује од две руке: .1) претварање једног минерала у други и 2) потискивање материје једног минерала другом. Хајдингер их дели на аногене и катогене ; код првих нека електронегативна материја метаморфигае постепено другу, спрам ње, елоктропозитивну, а код других је обратно. Шерер и Делес разматрали су са вигае тачке питање о метамор®изму. Шерер је поставио и аараморфозу, када се спол.на Форма задржи а изнутра ј материја узме друге облике. — Делес настојава да .

се права псевдоморФоаа, разликује од међусобног обухватања минерала. Кристалогенија постала је омиљени лредмет модерних минералога. Многи су се раденици у њој одликовали. Бекерел је номоћу електрицитета репродуцирао многе соли и сулфуриде. Ебелмен је произвео врло многа минерална тела помоћу неког топила (боракс, борна киселина), дакле на ватри. Велер, Добре и Дироше употребљавали су методу евапорллну и растављање пара и гасова. Влажним путем користио се Сенармон. Криетализацију из растопа проматрали су Хаусман, Мичерлих, Бертије, Годен, Розе, Вишоф итд. Таква су испитивања била важна не само за минералогију него и за геологију. Отара распра измеђ нептуниста и плутониста морала се јако утигаати када се доказа, да један исти минерал може да постане на разне начине. Кристалотехнику основао је јога Леблан, а усавргаавали су је Бедан, Вакернагел, Еои.—Хауер је поетавио еиизоморфизам т. ј. особину неког кристала да продужи раети у раетвору друге материје, ако је с њом изоморфан и има иети хемиски тип. За објагањење разних нроцеса постајања минерала допринела су и проматрања разноликих инклузија у кристалима, гато су их чинили Герхарт, Кенгот, Блум, Сајферт, Зехтинг. А.ли свима проматрањима овога родл најзначајнија су она која су довела Сорија до ових резултата: 1) Кристали, који садржавају само тачне инклузије, морали еу се образовати у каквој течноети. 2) Кристали, који имају еамо сгакласте уметке, образовали еу се у некој растопљеној маси. 3) У којима се криеталима налазе само гасне I гаунљике, ти су посгали или еублимацијом или у . каквој хомогеној растопл.еној материји. Наравпо, да 5 1"