Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ 03 ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

877

води просече ееби жилу на руци, одакле му је текла крв док није умр'о. Од тада је Нерон бивао све крволочнији. Често је говорио, да воле да га људи мрзе, него да га воле. 0 тога је из дана у дан нод мачем његових џелата падало све више честитих и вредних грађана римских. На послетку народу дојади крваво Нероново царовање. Заповедник римских легиона у Галији (Јулије Виндекс) одметну се од опаког цара и његове владе, а против цара устаде и Галба намесник у Шгганији. У почетку Нерон се лодсмевао овој побуни, али кад га известише, да се и Галба доиста придружио побуњеницима, онда се веома препаде. Он ноцепа своје хаљине, натуче их себи на главу и непресгано викаше: „ Ја сам пропао." Отрашне мисли пројурише му кроз главу. Он реши да. све намеснике уништи и да све Гале поубија. Сенат је хтео сав отровати, варош запалити, а борце са животињама (робове) натуткати на народ. Тада покуша да још једном изађе на позорницу и да се као певач покаже. Али кад је видео, да је побуна све већа, он побеже. Хтео је да бега у Егинат, али кад је око по ноћи пошао, његова стража не хте га пустити. Тада несрећник мољаше да му неко од љубимаца живот одузме, али то не хте нико учинити. Оа речима: „дакле ја немем ни једног пријатеља више/'' трчао је да скочи у Тибар, али немаде куражи да то учини. Тада намисли да се затвори у једну кућу и да тамо куражно дочека смрт. Кад је сенат приметио да су и солдати противу Нерона, он се окуражи и осуди га на смрт. Чим је то сазнао, он поче сав дрктати. Затим дочепа два мача и хтеде се њима пробости, али немаде •куражи да се сам убије. Кад се чуо топот коњаника, који су долазили да га ухвате, он се прободе мачем, у чему му је помогао његов пратилац. Још је Нерон био у животу, кад у његову собу уђе вођа коњаника и нађе га свега у крви. Крвавим погледом мотрио је тирана. Последње његове речи биле су: „0! каквог вештака губи свет у мени." Тит (80. по Хр.) 1. После несрећних и опаких царева, као што су Тиверије и Нерон, у Риму је било и добрих ца-

рева. После добрих долазили су зли, па опет добри и тако се то мењало. Међу добре рачуна се и римски цар Тит. Кад се узме само то, какав је био Нерон, онда је Тит ирави анђео. Јевреји су се чеето бунили против Римљана, и пошто су пролили много крви, Римљани су их опет покорили. Још кад је Нерон владао, побуне се Јевреји. Против њих пошљу војсковођу Весаазијана. Он опеедне варош Јерусалим, надајући се да ће се Јевреји, који су у свађи били међу еобом искрвити. Наскоро цар позове Веспазијана натраг. Он је морао елушати цареву заповест и похитати у Рим, а оисаду Јерусалима и покорење Јудеја остави своме сину Титу. Кад Тит прими управу над војском, он притеже још више град и да би Јевреје заплашио, поче са грдно великом справом убацивати у град камење и греде. Он освајаше један по један део вароши, али су се Јевреји тако храбро борили, да је ее свака стопа отете земље морала залити крвљу. У еамој вароши владала је најужаснија глад. По авлијама виђале су се гомиле матера и деце, које су помрле од глади. Једна жена, у беснилу од глади, убила је своје дете на сиеи, и војницима који су продирали у варош нудила је месо свога детета. Вест о овом несрећном догађају дође до ушију честитом војсковођи Титу. Он од муке диже руке над главом и позва богове за сведоке, да он овој неерећи није крив. Но ипак јако га узбуњиваше упоретво Јевреја, који су се непреетано борили у градићу Оиону и у храму. На послетку отели су Римљани и предграђа тога градића и авлију храма, алп се Јевреји не хтеше предати. Тада једаи римски војник баци ватру и прекрасно здање обузе пламен. И сам градић није се могао одржати, већ се испунило оно, што му је Христос предсказао. Прекрасна варош оде сва у развалине, већина становника била је побијена, многи као робље продати, или у туђе земље одведени. Оад је се ужасно испунила на несрећном народу клетва, коју је сам при распећу Христовом на себе нанео. Тада је народвикао: ;; Нека његова крв падне на нас и на децу нашу." Тит је био милостив према Јеврејима, али им то ништа није помогло. Они су се растурили свуда по евету. Овуда су их гонили и мучили, као народ нроклет и неваљ;10, кога је и сам Бог заборавио.