Prosvetni glasnik

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ I Главном Просветном Савету Главни Просветни Савет изволео је иочаствовати ме својим поверењем, да ирегледам руеонис г. Николе Беговића, проте карловачкога, под насловом : „Српска Литургија или Љепота дркве, утвари, обреда и молитава у православној општој, на по се у. српској народној источној дркви" и да поднесем своје мншљење, да ли би се поменути рукопис могао употребити у настави у средњим школама. Прочитавши нослат ми руконис, част ми је поднети Главном Просветном Савету следећи извештај: Гукопис г. Беговића износи 64 рукописна табака, и садржина му је подељена на 4 главе, од којих у нрвој говори се: „о светијем местима", у другој — „о светијем службама", у трећој „о светоме времену", н у четвртој — „о светијем књигама дрквенијем". У почетку рукописа стоји онширан нристун, у коме г. нисац обележава план и дел свога дела, а на крају је „завршна ријеч" и затим „додатак", у коме су протумачене „главне ријечидрквене", као: „акатист", „алилуја", „амин" и т. д. На првом листу првога табака написао је и потписао преосвећени епископ горњокарловачки господин ТеоФан, да је прочитао дело дело г. Беговића и да нема у њему ничега, што би било противно нашо.ј светој нравославној вери. Тим је начином дело г. Беговића с надлежле стране већ оцењено у погледу религијском. Што се пуноће тиче, дело г. Беговића обухвата све оно, што спада у нравославно-хришћанску литургију и одговара потпуно цељи, којој је намењено. Цел та одређена је у самом почетку приступа овим речма г. писца: „Гад овај мој намијенио сам ја народу, и то народу срнском. л Према такој цели, г. писац старао се, да што већма популарише богословско излагање црквених светиња, и да доведе у свезу свој предмет са животом и обичајима српскога народа, како би се у „Српској Ллтургији" оглед ,.,ла „вјерна Фотограоија српска" и „отпечатак душе и духа народнога". Гади доказа, да је

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА 187

православна вера уткана у живот српског народа, г. писац, иоред навођења разних обичаја и изрека народних, у којима се опажа дух иравославнога- хришћанства, наводп и многе песме народне, које су потекле из народног схватања хришћанства. у опште и православља на по се. Нарочиту пажњу заслужују неки одломци, у којима су детаљно описани црквени обреди српскоиароднога типа, као што су резање колача о славама, побратимство и т. д. Односно израде може се смело рећи, да се но њој познаје, да је г. нисац дубоко схватио свој предмет и да га је радио с највећом вољом и стрпљењем. Стил је г. писца оригиналан, али се баш у тој оригиналности огледа живот и једрина његова. У свакој реченици најочигледније је истакнуто и православље и најватреније родољубље. Живећи у додиру с људма римокатоличке вере, и у месту, где се често вређају религијска осећања Срба, г. иисац се старао да књигом својом упозна свој народ не само с облицима наше свете вере, него још и са оним узвишеним хришћанским врлинама, ко.је могу да очеличе за истрајност, те с тога на многим местима дело његово има чисто полемички карактер. Еад се узму у обзир околности. у којима живи г. иисац и један део српскога народа, мора се признати. да г. писац ни тим није окрњио важност свога дела, ма да не би с горега било, кад би се избацило оно, што је искључиво местне природе. Према свему поменутом, мишљења сам, да би требало на сваки начин штамиати дело г. Беговића. Но како иоменуто дело није спремљено за школски учебник, и како му је цељ далеко шира од цели школске књиге, то сам слободан учтиво нредложити, да Главни Просветни Савет, ако нема другога начина, умоли господина министра, да он предложи вишој духовној власти, да се дело г. Беговића штамаа о трошку цравенога Фовда. 4. Фебруара 1884. год. у Београду. С поштовањем ј Јеврем ј±. ироФвсор богословије 24*