Prosvetni glasnik

190

ЗАПИОНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

са њиховии обредима. И после назива Символика, који је у слабој уиотреби код нас, најудесније је звати ову науку „ Обрвдословљем." До душе, због тога гато је Дитургија најсвечанија и најважнија служба, Обредословље радо код нас називају и Аитургшом, али опет не ,,./1итургијом," као што иисац назива. А што се тиче придева „Сриска," ми се у толико не слажемо с њим, што су како Дитургија, тако и сви остали обреди код Срба онакви исти, као и код осталих православних народа, изузимајући обреде о крсном имену, кога нема у њих. Мислимо да ни у обреде иа ни у Љгургију не спадају обичаји народњи, који обухватају већи део овога дела, и према томе црквена наука Обредословље (или „Литургија") не треба од њих да прима никакав надимак. — На овом месту згодно је и то да ириметимо, што је писац, говорећи о народним обичајима уз разне црквене богомоље, узимао обичаје само из једног малог дела срнских земаља њему најиознатијег или најближег. На пр. описује како бива резање колача (стр. 134) у Башахиду, по достави Паје Димића тамошњег свештеника, и у Бановини, по достави Павла Пејића свештеника Букошевачког (страна 137.). Изгледа, да би овај начин резања писац преноручио целом Српству. Ми иак одговарамо: да нема српског краја, у коме не би било тако исто лених обичаја- уз овај обред. Овде је као ретко само то, што свештеник чита над домаћином једну молитву, која је доиста лепа, али мало позната у другим крајевима. Писац по свој својој навици на више места напушта оно што је онште православно и опште српско, па у свом делу казује како се шта ради само у Горњој Крајини (у Гор. Карловцу, Плашкој и т. д.) 8. Због истог узрока и у језику „Српска Л.итургија" налазе се нровинцијализми, који су особина онога краја, где иисац живи. Облицима не може се замерити али има доста туђих а доста и скованих речи, које су тамо књижевни људи примили од Хрвата. Има и особењачких узречица и израза, које не би могли сви Срби разумети, ма да им је свима ова књига намењена. Међу провинцијализме и туђе речи долазе ове:

блашче (блашчета) немањка новотарија, оиаска (м. примедба или наномена), оаажали (м. приметили) , уаозорили; бихотерија, афектација, асаирација, субординаиија, аргументација, борј ниран (борнирана луда срт. 151). Међу особењачке изразе варочито долази овај: „нити најмању вредност не може калуђер подвезати на своју браду (!!?" стр. 01). Оваквих израза може се и више иаћи, али ми прелазимо преко њих ћутке, јер нам је главпа намера, да ово дело оценимо је ли подесно за школску уиотребу или не. Из свега што је до сад речепо потписаном је част изјавити своје мишљење: да дело „Ориска Литургија " није за школску употребу ии у једном заводу. Желити би било да се г. писац нотруди, те да одвоји и иотпуније обради науку Љитургике, па тек тако дело да поднесе на оцену као школску књигу. А леие народне обичаје и своје настирске савете српском народу, такође би требало писац да, одвоји и нотпуније обради, на да таку књигу даде народу у руке као поучну и занимљиву читанку за буђење и неговање родољубља. У делу пак, као што је сада „Сриска Л.итургија" нема ни наука јасних одредаба, ни буђење родољубља довољнога маха, јер једно другом сметају и одузимају нужиу Форму. Наука се одликује тачношћу, која се не сме доводити у сумњу ; а пастирски Савети народу треба да се одликују беседничком нежљошћу, а не оштрим прекорима и осудама. Ако би нас г. писац иослушао и обрадио обе поле овога свога дела засебно као целину, те да изађу два дела са одређеним духом и иравцем, мислимо да би учинио лепу услугу народу. Нарочито описивање народних обичаја мислимо да би интересовало много шире кругове српских читалаца, него што је незнатни број дечице у српским средњимзаводима. Благодарећи Главном Просветном Савету на новерењу, част ми је назвати се 26. Марта 1881 год. У Београду. Понизним Ј1РОТОСИН-ВЕИ ј^ИКАНОР у УЖИЧИЋ, ректор Богосдовије, и ванредни члан Глачног Просветног Савета.