Prosvetni glasnik

114

БОГ Д А ПРОСТИ

дрошћу трговати него трговати сребром и добитак на њој бољи је од здата. „Мудрост је скупља од драгога камења и што је год најмшшјих ствари човечијих не могу се изједначити с њом. „Дуг живот је у њеној десниди а у девици богаство и сдава. „Дрво је животно онима који се хватају за њу и ко је год држи, срећан је. „Права мудросг и разборитост јесу живот души човечијој и накит грду његовом. Онда он иде без бриге путем својим и нога његова не постиче се л ') И у том веровању свом, да је у зиању највеће добро људско и да је најсрећнији човек који разум нађе, наш је народ оне своје синове, који су му школе подизади, увек, сматрао као прве -своје добротворе, и не само да засдуге њихове није мање ценио од усдуга чињених на другим, раздичним, пољима пароднога рада, него нх је истицао као светије и важније, као што је и шкоду, вазда, не као нроФану, него као свету, божанску установу, ноштовао. Ту скоро је један страни писац тумачио пропаст старе сриске државе ондашњом оскудицом нашега народа у оним добрима и врдинама које се само од школе добНјају. Кодико је то тумачење истинито иди кодико није, нећемо, сад, разбирати; ади, од како наша нова држава ностоји, у народу нашем живи тврда вера, да су шкоде и образовање нужни, не само за брже и правидније унутарње развијање наше државе, него, да је у њлма и јако јемство, да наша држава може вршити своје народне посдове, и да се наш народ може надати свом ујединењу. (' Солом нриче

Па на шта би се Србија, мада, међу силним ненријатељима и непоузданим пријатељима, могда и осдањати, у својим народским тежњама, него на школе, које могу умножити снаге народне и од мадог и слабог начинити ведиког и силног? Где она може наћи јачег и сталнијег савезника за њену иародну мисију и нодитику, него у шкодн и образовању? Оваког уверења и оваких мисли био је и пок. Миша Анастасијевић кад је писао оно иисмо, којим ову грађевину поклања отаџбини, да у њој буде школа. Овако су веровали и они, који су тај дар из добрих Мишиних руку примиди. Овако уверење и мишдење и нас је скупило овде, да одамо ношту сномену онога, који је, као ретко ко у Српству, за народну нросвету учинио. Али, господо, велико дедо Мише Анастасијевића није само доказ, да је он тако мисдио о задатку школе и образованости за народ српски; оно је још јачи доказ његовог уверења, да образованост треба да буде удружена с отачаствољубљем, и готовошћу приносити жртава за отаџбину. Историја, која ирикупља имена засдужннх људи и добротвора човечанских, узеће и име Мише Анастасијевића да сачува нотомству за углед и поштовање, јер је он достојан да буде једно и да му се одаје друго, јер је он „љубио свој народ и гиколу му начинио." А ми, на које иаде ред и тужна дужност да први, после његове смрти, спомињемо његова добра дела, можемо само жедети, да из ове куће, на којој је везано име његово, са именом народне шкоде, издазе вазда људи напојени онаквом љубављу отаџбинском каква је његова била и онаквим уверењем у корисг шкоде и знања какво је његово уверење бидо. Бог да га прости.

К А Р Л 0 Н Е Р

Карло Еер је — умр'о! Тако се раздеже гдас данас по целоме педагошкоме свету. Његвво име није само чувено у широкој отаџбини његовој, Немачкој, него и у цедом осталом образованом свету. Нема боље шкоде у цедој Јеврони, која неби знада за Карда

Кера; нема бољега радника на пољу шкодскога иосдовања, који не би знао за његове изврсне практичне радове. Што су толики научници, фидософи и педагози гдедади да покажу теориски, го је К. Кер гледао да покаже практички.