Prosvetni glasnik

ДУХ НАСТАВЕ

и влспитлњл

44 9

више један терет у школи, а не само средство за раввитак срца дечијега. Јер ако се хоће то, онда у интересу духовнога развића боље би било учити и певати народне несме, чија је и садржина и облик и осеКапе млого ближе нрироди дечијој, него црквенске. И докле оио иостоји, ми можемо и унапред очекивати, да ће и друго цевање ићи помало неправнм путем и с његовим правим значајем. Већ просто за то, што оно мора да се пева, оно губи своју вредност. Кад се поред њега још ставн и неразумевање, механизам и напрезање које је овде непзбежно, онда пада онај велнки васпитни утицај. У извештајима изасланичким вндећемо, да се народно, цивилно певање готово и не помиње, већ само црквенско. Како је пак ово предавано, нама не би било потребно ни да питамо изасланике за то. При свем том треба да видимо шта веле, јер је ово, као што видесмо, врло важан предмет, не само као вежбање неких телесних органа, већ и као васиитно срество за душу детнњу. „Црквено невање у школама по даље од цркве и у школама где су женскиње готово се никако и не предаје". „Певању би требало... обратити млого већу пажњу... То не вреди само за црквено него и за народно певање. У свакој сам школи тражио обе врсте певања па пашао, да је народно певање већином неприродно, а црквено да је извежбаније од првога..." „Црквеноме певању слаба се или пикака пажња ннје ноклањала". „Црквено певање предаваго је такође ио распореду у свим мушким школама. У где којим школама неване су народие и патрнотске песме. Штета само што се све нева без осећања, невешто и погрешно". — То је све што имамо у извештајима. Па шта вздимо из свега овога ? Да је у опште мало и предавано; да је онде, где је предавано, нредаваио више црквено него народно певање; да је и то предавано невешто, с неразумевањем, механички. II С овим смо свршили наставни део у основној школи, и сад имамо да пређемо на васиитни. Колико смо с пзвештајима били оскудни у наставноме делу, толико смо овде још више. Изасланпци су у опште узевши врло мало пажње пеклонили овоме делу, а за што ? то

за сад морамо оставпти на страну. Мој ће задатак бити да и овде нокупим све пгго имам и могу, те да изведем што тачнији закључак и вернију слпку. За тим ћемо из оба дела, из целога овога говора извести један општп нреглед, и с тим ћемо свршити о основним школама. * * * »Настаиа треба да васпитава*. Одма нам се иставља потреба да одредимо: • шта је то васиитапе. Откуда се оно јавља сада као нешто старнје? Како то, да оно што беше до сад главно, сад постаје споредно, и срество некој другој цељи? Кака је то друга цељ? Говорећи педагогиским језиком, рекли бисмо овако: Човек није само ум. Он је и срце и карактер. Настава развија само ум. Она даје само знање, а знање без срца и морала, без доброте и поштења, не вреди ништа. За то настава мора и да васпитава. То јест, поред разума, да развија и срце и морал. А то ће чинити навикавањем деце да чине све што је добро, и добрим примером. Говорећи језиком психолошким, рекли бисмо овако: Настава, строго узевши, даје само прсставе. Она даје нове, и спаја пх и упоређује их са старима и ствара појмове. Она развијаи логично мишљење. Али утисцнспољни, који изазивљу и стварају нове преставе, производе и осећаје у исти мах. Из ових простих осећаја развијају се разна осећања, а из ових опет сложенија, сталнија и виша осећања, која чине најдубљу суштину човекове унутрашњости, његове нараии, његова карактера, његове душе. А ово све скупа, заједно с разумом његовим, чини његову вољу, од које зависи његов рад и сва његова вредност. С тога се нри развитку чевековом не сме пазити само на умну страну, већ се морају гајити н развијати и осећања. А то се чини, ако се пази на буђење њино. Но то су шупље Фразе за онога коме се говоре, ако се не зна дубља, тако да кажемо, Физична основнца. Нама није одговорено шта је то васпитање, и ми зпамо о томе сада исто толпко, колико и мало пре. Једнивеле: „васиитање је навикавање на све што је добро"; други веле: „васпитање је гајење осећања". И ми опет не знамо шта је васпитање. Нико 57