Prosvetni glasnik

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

733

„вештина над вештинама", тако се они труде да нокажу како се до ње долааа, како се она гради. А „божанство" своје, највећу одлику своју од остадих животиња, ничим не може показати више и боље но леиим говором.... Ако се ми сетимо свога школовања, видећемо да смо учили књигу, али смо остали готово неписмени. Ми нисмо добро научиди ни да се служимо готовом књигом, а камо ди ми да је градимо. Ми се нисмо навикли ни с пажњом да слушамо, а камо ли да говоримо. На усмено и ппсмено исказивање мпсли није обраћао довољно нажње ии сам језик а камо ли други предмети. Говор се састојао у брбљању онога пз књиге, већином с неразумевањем, а нисмена вежбања у„прописима", „упражнењима" и задацима, које нико није нрегледао и поправљао. Отуда је дошло оно, да је човек прошао кроз све наше школе и свршио Велику Школу, па написао молбу за службу: „Пошто сам свршио велик школу и... на метнуо тачку, па онда започео исарва: „То молим г. мппистра" итд. Отуда су у нас мало нисмепији и школовани од онпх нешколованих. И ми бисмо реклп, да је „Правила о нисменим задацима" у нашим средњим школама изазвала права потреба, да само нисмо видели да је њих изазвала друга једна. Ио свима нашим школама ваља обратити овоме озбиљну пажњу. На томе ваља, као што видесмо, да пораде сви предмети и сви насгавццци, а наставницц Српскога Језика особито. * Сем непосредне користи што је до сад видесмо, говор је у настави увек најбоља контрола да ли су деца прпмила и разумела оно што им се изнело, саопштило, а писмено псказивање још већа. Свакој иастави ,је ово најбољи показач; јесу ли је деца схватила, како, и може ли ићи нанред. * * * Ова важност писмених радова и овако стање њино у нас данас терају нас да кажемо нешто и из методике њине, то јест, како их ваља предавати : задавати, радкти ц ирегледати. Кад то видимо, лако ћемо после моћи да оценимо и „Правила о нисменим задацима" ц повику на њих. Настава ваља увек прво да учини све своје те да изнесе и саопшти садржимц своју, ; што може јасније, дубље ц свестраније. Онда

настаје проба да ли сује ученици схватили како ваља и вежбање да се она каже. И тек онда, пошто је и садржипа готова и усмено исказизање савдадано и лако, долази ред, да се иокуша, да се она каже и писмено. Усмено је бидо може бити у ноједпним питањима, одељцима, искидаио; зато сада, за писмено, ваља све то довести у свезу и начинити једну цедину п ареглед њен, на тек онда приступити писменоме раду. Јер, ко ово пе учцни, ко узме иеро цре ио што је све појединостп, шго ће да их изнесе, свео у једну целину и начинио у глави преглед, којим ће редом да их изнесе, он ће дуго стајати над хартијом не знајући како да започне и врло често гристи перо не знајући шта ће даље. Кад се већ једном узме перо пди писаљка, нотка и оспова ваља да су готове, да се одмах тка. Ако је то каки задатак из математичке групе, онда опет ваља у иамети припремити онај пут којим ће се ићп те да се задатак реши. Ко год боље изнесе садржпну, нека зна да ће говор о њој у тодико ићи лакше. А ко год то учини, нека зна да ће му у тодико дакше н боље ићи инсмеио. Кад су год писменп радови слаби, то значн, иди да се учпнила рђава припрема усмена, нли да се није добро изнеда и схватида сама садржина. Кад се све то учинидо и задатак се задао, пнсмени рад се отпочео, онда је гдавно да је ученик на миру. Видо у шкоди или код куће свеједно је. Кодкућеје \ толико боље, што је ученик више на миру и остављен више а у школн је боље што је припрема свежа, самоме себи, ц што је наставннк ту да по потреби иомогне. Нротнву кућевних задатака највише се виче зато, што ученицима раде задатке други: отац, старији брат, домаћи учитељи итд. За оне у шкодн нак ведп се да ученици »краду* један од другога, и ово је мдогима гдавии разлог противу данашњих писмених задатака. Досдедно овоме, ваљадо би да будемо и противу домаћих задатака; но онда их не би бидо никако. Да је ово апсурд види се и по себи. Добро се не ностиже ако се зарад једнога зла избришу тодика добра, но ако се оно нзбегне. Наставник има довољно ирнлике да контролише, да крађе не буде ни у шкодн ни код куће. Па баш и дајебуде. да не могне да је утре сасвим, хоће ли и може дп то биги разлог те да одбацимо сва она 86