Prosvetni glasnik

708

ИЗ ОЦШТЕ ИСТОРИЈЕ

дуже на терету еиротим Нирнбсржанииа учинило му се свиреио, а 110 штоније имало изгледа да ће непријатељи нануститп висов ■, у њему прекипе стрнљење и он поведе своју војску у борбу нротиву ушанченог непријатеља на висовима. То је био веома дрзак корак. Топови Валенштаинови обарали су гомпле његових храбрих ратника. Оам краљ с једном четом јурну у најжешћу ватру ц изађе на један вис, али беше прпморан да се повуче натраг. После десет часова упорне борбе, по што је изгубио много храбрих борада и носле надчовечанеких напрезања, Густав је заповедио да се евира одступање. Још четрнаест дана чекао је после тога у евоме логору, не би ли Валенштаин прпморан глађу одсгунио. Али у пркос највећој оскудици остаде он на виеовима. На послетку Густав оставп сам свој логор п у највећем ' норетку, с луињавом у добоше и свирањем у трубе, ирође норед ненријатеља, који се н не номаче, већ га нустп да мпрно прође. Кад су Шведи отишли, јурну Валенштаин у њихов логор, којп је хватао пола миље у обиму, и запали га са свих страна.

12. Бнткп код Лицена. Валенштаин није хтео гонити Шведе. Он нохита у Саксонску да курФшпта намора на мпр с царем, а ио том, да ослабљенога краља у новратку нападне. У овој невољи курфишт је шиљао молбу за молбом краљу молећи га за најхитннју помок На поелеку Густав се реши да своме савезнику иохита у помоћ. На путу кроз Саксонску Густав је с неописаним узвицима одушевљења ноздрављан од народа. Народ је јурио преда њ', надао на колена пред евога избавиоца и целивао му скутове од хаљина. Краљу се чисто 110роди нека сумња и рече: „Зар ово не личи на то, као кад би ме овај народ за Бога сматрно ? Наше етвари стоје добро; али ја се плашпм, да ме освота неба не казни за

ову опсену, и д-г со овнм људима иреранО моја смрт не предсказује." Код Хамбурга на Сали Густав се утврди и улогори. Валенштаин мишљаше да краљ због рђавог времена неће више предузимати нападаје. С тога посла гра®а Папенхајма, са знатним одељењем сво.је војске да освоји Морицбург. Одатле је хтео да иде на Гајну. Чим је Густав ово дознао, одмах са евојом војском похита Лицену, (а то је једна мала варошица близу Љгјнцига). Овде се улогори (15 Новем. 1632.) ирема Валенштанновој војеци. Кад је освануо дан, који је требао да буде дан очајно борбе, покрила је гуета магла цео иредео. У таком, готово рећи, мраку уређивале су обе војсковође своје војске. Краљ паде на колена молећи се Вогу, а с њим цела његова војска. У пратњи пољеке војне музике отиеваше једну песму у славу Господа. По том Густав појаха коња ирође кроз поједина одељења п одушевљаваше пх на борбу и распаљиваше дух у њима. И Валенштаин узјаха свога коња и обиђе чете обећавајући награду храбрима, а нретећи плашљивима. Око 11 сахати једва снну сунце и обојцу восковођа затече једнога према другом приправне за бој. Краљ први даде знак за нападај. И еа гласним узвицима: „Вог је с нама", јурнуше Шведи вроз улице на иоложаје својих противника. Али убилачка непријатељека ватра обарала је читаве редове нападача. С очајном храброшћу бориле су се обе војске и победа је нагињала чае на једну час ва другу сграну. Шведи су у два маха продирали иобедоносно преко шанчева, отимали топове и окретали их иротив непријатеља. Али су често оиет са шанчева потискивани били. На послетку њнхово десно крило, које је иредводио краљ, продре победоносно и иотиште неиријатеља, који поче бежати. У томе Густав доби вест, да се његово лево крило колеба и да је доведено у неред. Као муња нојури