Prosvetni glasnik

8 36

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ 113 ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

због чега га је Петар јако заволео. Читаве часове седео је Петар и слушао кад он ирииоведа. Један иут му је ириповедао како се војници уче у друпш земљама. , ; То ћеш ти пробати", мнслио је Петар. У селу Преображенском код Москве уреди он једну чету од 50 младића његове старости и назва је иотјешеиска, а Де®ора постави за капетана. Он је сам служио као прост војник и објавио је да ће сваки бити одликован по заслузи а не по породици од које је. Сваки младић сматрао је за част да служи у тој чети и на скоро је било тако много рекрута да у селу није било места за њих. Отуда је иостала тадашња руска гарда. СоФија је мирно гледала те игре. Њој беше мило да Петар, као што јој се чинило, расте у дивљаштву. Али она на скоро примети, како чета Потјешенска може за њу ностати опасна и беше јој лако да стрелце оиет побуни. Било је решено да убију Петра и целу његову нородицу. Петар опет побеже у тврди манастир а са собом позва све из чете Потјешенске и све друге иријатеље* Око њега се нскупи доста нриврженика и нико се не усуди да га сад нападне. СоФија се мораде иокорити и беше затворена у један манастир. У томе умре и добри, али слаби Иван, и Шгар остаде једини владалац (1689). После тога Петар је одмах иочео заводити реФорме, које је намислпо био. Један иут дође он, као младић од 19 година, у једно село код Москве. Ту уђе у један магацин где су чуване старе ствари. У очи му паде један чамац. „Зашто је ово друкчије направљено", иигаше он, „него лађе, које ја на Москви видим?" „То је енглески чамац" одговорише му, п њиме се лакше весла него што се са једрилима игови". „Могу ли ја ®) видети", викну Петар. „Овде нема никога, који би њиме уирављати могао«. Рекоше му да ту има самоједан стари Холандезац, који би тај посао разумевао, јер је ире тога бпо радник на лађама. Њега

одмах дозвпше; он узе чамац спусти га у воду и на очи цареве пловљаше горе и доле ио реци. Сад и еам Петар дође на чамац и од то доба вода му беше иајмилпја срудина у којој се кретао. На скоро Холандезац му је морао нравити више лађа. „Да ли ћу моћи само један пут видети морску лађу!" узвикну Петар иун жудње. Русија тада не имађаше земаља на Источном и Црном мору. Бело море беше једино, где је Петар своју жељу могао задовољити. Он отпутова тамо, и дође у Архангел. Срце му јако куцаше кад на широком мору угледа безброј холандских лађа. У оделу холандског лађара, он се и сам навезе на море и одушевљаваше Холандезе да опет шго пре дођу. Кад је други пјг био у Архангелу нападе га бура на сред мора. Опасност је била тако велика, да се сви лађари мољаху Богу и очекиваху последњи час. Само Петар беше неустрапшм, погледаше на крмаиоша и хтеде га [ шучпти како ће крманпти. Али овај беше нестрпљив. „Скини ми се с душе" викну он цару. „Ја морам знати како треба крманити; ја знам то боље него ти". И допста доведе он лађу срећно до обале, Али овде паде он пред цара на колена и мољаше га за опрошгење због његове суровостп. „Овде се нема шга праштати", рече Петар, иодиже га са земље и нољуби га три иут у чело, „?1ијасамти благодаран што с и нас избавио. Ја сам тп благодаран и за 0 нај твој одговор." Мора се веровати, да су такога човека морали његови поданици обожавати. Али незадовољника је било доста, нарочито међу стрелцима, којп му никако нису могли оироетигл, што претпоставља њима чету потјешенску. Једнога вечера Петар је био код свога љубимца Лешора у селу Преображенском, са многим другим гостима. Тек што су хтелч сести за сто, а цара одазваше. То су била два стрелца. који су желилп да с њим на само говоре, Они иадоше на колена пред-