Prosvetni glasnik

И8ВЕШТАЈ

акте од мање од подовиао сиоменутога броја година, и то тако ненотпуна, да од сваке те године ®али по стотину и више бројева између 200 до 300 бројева, гато је у опште свега могдо бивчти годишње. Па ни аката од иоследњих година нема, као 1884 и 1885 године; а од 1886 год. нашао сам да Фали окодо 100 бројева. Својим временом настојаћу да тачно попишем све акте, којих данас нема. Од деловодних протокола налази се свега за девет година, и то тако неуредних и неиотиуних, да се по њима готово нигата не може дознати. Регистар нема ни један. Рачунских књига од старијих година има по гдекоја, а од последњих година нема ни једна. II. Ученици. Како није било никаквих спискова, по којима би се знало колико има свега ученика, којл ученик где и како живи — да ди о своме трошку иди о државном •гребало је, да се саставе пре свега иотребни спискови ; а ради тога морао сам прегледати све најнеуредније школске дневнике, у којима н. пр. стоји једно име место другога, не зна се од куда је који ђак, не зна се где је рођен и ко су му родитељи, не зна се, шта је свршио пре богословије и т. д. и т. д., морао сам на послетку за неке и многе ствари звати и распитивати саме ученике, јер другим се путем није могло до неког закључка доћи. И иосде дугога рада и истраживања једва сам дошао до резултата, да данас у богословији има свега 187 ученика у сва четири разреда, од којих једни живе у заводу, а други ван завода. Они, који живе у заводу, а има их свега 158, деде се на три врсте: а., на праве благодјејанце, б. на „нлаћајуће" и в. на такове, који немају ни благодјејање, нити идаћају, а иримљени су ире мога доласка у завод, и ја морам да им дајем све, што и другима, јер тако ваљда мора да буде.

?А БОГОСЛОВИЈЕ 341 Од лрве врсте има их 76, од друге 60, а од треће 22. Како ндаћају они, које зову „плаћајућима", ја сам имао већ част известити вас пиемом евојим од 17 пр. мес. бр. 75, а на скоро ћу имаги новода опет о томе писати. По постојећим нормама свега благодјејанаца може бити 72 само, ади је пре мене даровано саветом благодјејање њима 76, те уз она 22, падају на мој рачун још 4 ученика. Ученике сам затекао без свакога надзора: излазили су и долазиди су у завод, кад су хтели ; похођади су биртије, ка®ане, позориште ; долазили су у собе за учење, кад им је воља била ; лежали еу или су седели, разговарајући се и коцкајући се, у собама за спавање, кад су год желеди; поћу су долазили у завод по својој вољи, јер се капија није саевим затварада, а ноједини су и цеду ноћ проводили ван завода ; на састанцима некаквог ученичког друштва, које зову „Братство", расправљала су се свакојака питања, бивале су свађе и псовке; у библиотеку и читаоницу тога њиховога „Братства" примади су се свакојаки политички листови, па чак и социјалистички; немарност орема школи и цркви била је у највишем ступњу; религиозности чак ни у најважнијим моментима литурђије није се код њих опажало, него највиша расејаност и индиФерентност; у место редигијозно-моралних забава, какве приличе кандидатима свештенства, приређивади су којекакве театралне забаве, поклањаЈући као нарочито пажњу ономе, што ће их највише удаљавати од смерности, која додичи свештенику. Једном речи у заводу никаквог религиозног васпитања није било. По оделу своме ученици богословије пису ни налик на питомце једног свештеничког и државнога завода, јер ни налик нису на ученике богословија у другим напредним државама. Одевени су и обувени су најразноврсније. Једни носе опанке, а други нај модерније ципеле ; једни шегаире, а други