Prosvetni glasnik

634

Нећу овде пабрајатп. што сам још где опазио, ади ће г Т. сам нризнати, да му је ово право речено, ако језику поклони опу пажљу, коју му дугује, чнм се латпо Да буде књижевник у школској литератури. Јер за књижевника није мала стнар, кад се у његову језику мо?ке наћн погрешака против закона, по којима је језик склопљен. Али сумњам, да ће г. Т. признатв, да су његовп уџбеницн од слабе вредностп у школској књижевности, као што то не признаје за своју лат. граматику, већ ће без сумње усрећит.'. „Гласник ученог друштва" још по којим „паучпим" чланком, у коме ће — кад то други пе чине — сам хвалити и у звезде ковати своје дивне уџбепнке. Право је имао покојни 'Б. Малетић, кад је г. Туроману казао: „Нема ништа горе од арогантна човека! Томе п најбољи. противу њега ради обавештењ! управљепи, разлози толико вреде, колико уље. бачено у огањ ради гашења. Њега свака противникова реч подиже па гнев, и ако је у себи признаје као истину, јер је његово частољубље поврођено. Пошто је ово само за длаку од славољубља удаљено, то је лако поимљиво, да и оно по својој природи онаква зла чини, каква и славољубље. Као што ово све под ноге баца за темељ претностављеиој слави, тако (па и на књижевиом пољу) одупире се и самим сунчаним зрацима да не светле онде, где оно своју зраку баца". Јест, само уображен ЧЈвек сматра себе као централно сунце, око кога би требало, да се све окреће; само уображен човек сматра себе као лице и циљ, а своје другове као сгвари и средства; само је овакав човек подобан новећаватп своје интересе на туђ рачуп. Овакав само човек истрчава и лротурује своје знање, снотиче се о истину, јер нема осећања за њу; говори много н о чему год хоћеш, а сиромашаи у идејама, не осећа никакве преионе својем безразложном и празном разговору. Г. Туроман може бити уверен. да је и мени и свакоме поштованом читаоцу иознато, камо је с овом критиком смерао, и за штојује пнсао. Циљ јој је био исти, као и убо10м његовом чланку, који је крстио именом: Прилог к историји наше средњошколске књижевности." Г. 'Г. хоће силом да наметне свпма и свакоме Своје мишљење, да се у Србији може цостићи добар уснех из латинског језика само

онда, ка се буде предавао по Туромановој граматици. Да би иак своју граматику као најодличнију представио, хвали се г. Т. „да је она исто тако наиисана, као Коржинкова, која се уиотребљава ц чешким гимназијама, икојојје свој благослов дао словенски научник и професор др. Јован Квичала, од кога, као што \ је опште иознато, у ЕвроПи нема бољег змална језика латинског ." Овде барем .један пут чујемо од г. Туромана с малим изузетком истину. Истина је, да је Ј. Евичала признати зналац • латинског језика, п ја сп своје стр:ше додајем, да ће му се једва наћп парњак и у грчком језику, и с тога мора бпти и Коппкоуа 1аИпзка т1и \'П1Се ваљана, кад је он њој дао свој благослов: алп није истина, да је она иг.то тако написана као и Туроманова. Као што би било смешно, кад бих хтео тврдити, да канаринка и буљина немају заједничког имена „птица", исто тако било би смешно, кад не бих хтео прпзнати, да су и Коржинкова и Туромановч књига „граматике". Али би ме сваки укорио због неистине, кад бих тврдио, да је канаринка једно исто што и буљина. Да не иретерујем, молим стручне читаоце, да размотре једну и другу књигу. Пошто размотре, уверен сам, да ће.рећи: Тако је, као што вели Малина. То је доказао и сам г. Т. у својој критици, да његова граматика стоји на врло лабавим темељима. Један прост чланак био је у стању, да утера г. Т. у грозиичаво стање, у коме се он латио свакојаких допуштених и недопуштених средстава, да спасе своје јадно чедо — латинску граматику, темељ својега стручњаштва. Ово грознпчаво — дакле ненормално стање извињава у неку руку његову критику од 63 страпице на мо.ј чланак од непуних 10 стравица. Ова се г.шмазна критика може поделити на два дела: У ирви дсо долази сав мој члапак, који је прештампан без икаквих примедаба, за тпм прештампане странице ив Туроманове граматике, и најносле неумесни цитати из другнх књига: у други део спадају ништарије г. Туромана, које се могу поделити на три врсте; у ирву врсту спадају његове грдње, У ДРУгу његово разметање и у трећу празне којештарије, које се по више пута понављају и у којима г. Т. лупа као путо о лотру.