Prosvetni glasnik

106

шак да поднесе, само да и он с нама нође. Породнчке прилике задржале су г. Рокнића од овога пута, ма да је био вољан ићи с нама, не би ли, као што у шали рече, у друштву са колегом по струци Типом, нашли у путу какву атракциону Формулу. Прва ноћ, као и први дан, ван своје куће увек се памте. И ми смо запамтили ту прву ноћ у шабачкој гимназији, јер нам се један друг одмах поболео — ако и не јако. Тек то беше довољно, да се не одморимо колико и како треба. Данас — 4. јула — требало је да видимо Шабац и да спремимо што треба за прелазак преко Дрине. а истога дана и да одемо до манастира Петковице у Церу. Први гости из јутра беху нам директор Марковић и другови шабачки. Они се решише да нас госте и данас. Директор се јави окружном начелнику г. Лазаревићу и замоли га, да извести среску власт у Лозници о нашем преласку у Босну, а ако је могућно, да јави игумацу Петковице. да ћемо довече конаковаги у манастиру. Г. Лазаревић беше тако љубазан, да је све учинио за шта смо га молили. Међу тим сазнали смо, да је игуман петковички г. Доситије у Шапцу. Докле је директор с г. Љуб. Ћирићем носврпшвао ове послове, нред <( Касином и беше се већ скупило друштво око нашега стола. Сваки је био вољан да нам што добро учини. У друштву са шабачким друговима походисмо нову основну школу на Камичку. То је нова грађевина, која је задичила цео Шабац. И ходници и учионице, све је видно и пространо. Само нам се учионице чине за Шабац малене. Иначе удешене су са свим ио новим проиисима. Прошли смо још и широким леппм шабачким улицама, видели цркву, походили гимназију с њеним кабинетима. конак господара •Теврема. Од кабинета гимиазијских вреде помена Физикални и минералошки, у којима у главноме беше свега, што је потребно да се показује ученицима. У то дође и време ручку. То је била права слава, а не ручак. Другови наши беху спремили леп и богат сто у хладном ходнику бившега владичинога конака. а сада друге гимназијске зграде. С нама за столом

беху од шабачких другова: директор г. Стојан Марковић, проФесори : г. г. Витомр Младеновић, Љуба Ћирић п Рокнић. По ручку дођоше нам још г.г. Коста Куртовић и Аца Пржић, наставници гимназије. У врло пријатном разговору ировели смо за столом до 3 часа по иодне. Тада је требало ноћи на колима у Пегковицу. Типа беше погодио четвора циганска кола по 10 динара. Баш смо се били намучили за кола. Кочијаши шабачки просто су нас уцењивали. Они су видели да морамо нутовати, па су захтевали ио 14 динара од кола. И ако се обично плаћа по 6 до 8 динара до Петковице, ми смо били иристали да платимо но 12 динара, само да идемо. Ну кочијаши ни маћи од 14 динара. Таман бесмо у погодби, а пут нанесе г. Панту Куртовића, који нас извуче из ове неприлике, и помоћу његовом добисмо четвора циганска кола. Циганн као цигани. Казали смо им да дођу с колима у 2 сахата по подне. рачунајући да ће доћи у 3 сахата. Али њих не беше ни у 3, ни у З 1 !,. Тек у 4 сахата могли смо да се кренемо из Шапца у 4-орим таљигама — све по троје. Пошто се срдачно опростисмо са шабачким друговима и пошто им директор још једном у име наше заблагодари на лепоме н братскоме дочеку. кренусмо се нут Петковице. 2. Пзтковица — Чокепшна Таман ми кроз циганску махалу, а пред нама у колима игуман петковички г. Доситије Филиповић. Он беше похитао да стигне пре нас, да нам, као што рече, спреми вечеру. Г. Доситије, који беше у колима с учитељем шабачким г. Радованом Петровићем, заустави кола. и позва директора и ./Буб. Миљковића у своја кола. Позив би примљен, и ми се могасмо боље рас-норедити у четворим колима. Коњи манастирски брзи су, а нарочито кад се враћају кући. II ми смо доиста пројурили кроз богату Мачву, јер у 6 часова бесмо пред иетковичком школом, а мало после тога у манастиру Пегковици. Манастир Петковица лежи некако у срединн подгорја Цера. Богомоља је са свим нова : задужбина ЈосиФа Куртовића, грађа-