Prosvetni glasnik

362

РАДЊА ГЈАВНОГА ПРОСВЕТВОГ САВВТА

лобуба хранпо и опите с њима у храљењу чинио поради свиле, па са свим смедо и отворено могу онпм „искусним" свилоделцима рећи, да су онк иогрешног мишљења у томе. Ја сал у своје време храапо извесну колпчпну буба искључно лпстом од белога дуда, пеке опет искључно листом од црнога дуда, а неке мешовитим листом, па сам се микроскопом уверио, да свила од онпх буба, храњених искључно листом од црнога дуда, пнје много но каквоћи утекла од свиле, добивене од оних буба, које се храие листом иајасеновим (А11ап1ћиз §1аш!и1о5а), пли оних, храњених лнстом лужниковим. Обе ове последње врсте свилобуба, такођер сам храипо и чинио разлике. — Дакде, и тако погрешни појмови о прои.зводима свилобуба, којпх се писац „Малог воћара" дотакао, не треба да се шире по српским школама. Писац, говорећи о калемљепу , вели: „По варошима п у књижевностс, најраспрострањенија је реч „калемити ", а у новије доба и „ навртати ." Али у већпни (?!) народа по селпма, каже се ,присађивати," калемљено дрво , ирисад « (крушка), пли ,арисадкиња " (јабука) — страна 66. — » Присађавање" то је најсрбастији и најзгодннји израз".,.., вели даље нпсац; па, објашњавајући да је „калемљење" реч турска, желн, да ју с тога треба и у књижевности термином „присађпвање" заменути. Овде писац каже опо, што у ствари није. Могу рећи, да сам од свију наших пољоиривредника највише српских земаља прошао, и свуда сам по народу, по народу велим, не по варошима, тражио и бележио термпие,који се односе на ратарство, воћарство нтд., и нигде, ама баш нигде не чух реч „присађивање," да би означавало посао „калемљења", а и то још мање стоји, да је реч „калемљење" распрострањена само по варошима, и у књпжевности, као што то писац тврди, но сам ју ја од сваког сељака слушао по Србпјп, Банату, Бачкој, Срему, Славоипји, Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Дакле, реч „присађивање" неКе бити „најсрбастија," као што писац вели, него ће бити неки провинцијалпзам, ког у нашем народу много има, тако, да у два оближња села једну псгу сгвар друкчије зову. Нисац треба дакле да остави реч „калемљење" са свим спокојио на миру, да се и од сада употребљава, као што се и до сада употребљавала, јер је ухватила толиког корена у народу, да је постала и остаће са свим српска. „Навртатп" није реч новијег доба, кас што писац вели, него је то такођер стари провинцијализам. Да је тако, ево примера. Путујући кроз Црну Гору, дођем у Оногошт. Ту одем једном

старом Турчину, добром домаћину, да се с њим, као најбољпм тамошњиа земљорадником, нроразговорил о тамошњем стању пољске привреде. У авлији његовој нађем плуг, који се тамо употребљава п који је по скдопу са свпм једнак с напшм „србљаком" на Стигу, н Турчин ми је сваки, па п најмањи део на том плугу, назвао исто онако, као што га и Стижанин назпва, а ираштајућп се с њим замоли ме: „да му пошљем „пптомијех гранчица од разнијех јабука и џенерика, да их наврне па дивљаке." Он дакле, као Турчин, не рече да му пошљем «калем"-гранчица, но „питомијех" гранчица, и не рече да „калеми", но да „наврће". Дакле јак доказ, да (( навртање није реч најновијега доба, него се као и многи други провинцијализми овдеопде од вајкада употребљује. „Воћарски восак" није то исто, што и „дрвомаз," као што ннсац те две са свим различне ствари једначи; јер дрвомаз може бита и чиста кравља балега, бела иловача, катран, терпентин и разне друге ствари, којима се рањава места на воћкама замазују, али то нису твари за замазивање калема при самом калемљењу. А није српски добро речено ни: „топло-житки," као ни „ладно-житки" восак (каШ1из81§ и \уагш1:1и88Ј§); разумнпје би било да је рекао : тоиал и ладан калем-восак. Прп калемљењу очењем или на лист, није српски речено: на „спавајуће" и на „терајуће" око; у томе смо некада сви грешили, не знајућп да народ вели: на живо и на мртво око, али смо се у томе доцније поправплн, што је и писац требао да учини. Остало је, према обиму књиге, доста добро написано, али је писац за објашњавање рада око калемљења тако н'ејаспе и незграпне слике употребио, да с њима ваше буни читаоце, но-што им у ствари објашњзва. Да је писац био пажљивији одиосно језика у целој књизи, и да није оне наведене грешке и оне незграпне слике у књигу уносио, ја бих бпо зато. да се ова књижица за школе узме, а овако бих се огрешио, кад би ју на ту цел Главном Просветном Савету препоручио. 29. априла 1891, год., Београд. др. Ђ. Раднћ управник »ратарске школе* у пензији. Савет је одлучпо: да се књпга „Мали воћар" може препоручити за књижнпце основ. школа и за поклањање ученицима основ. школа о годишњем испиту. Г. г. реФерентпма одређен је хонорар свакоме по тридесег (30) динара. С овим је свршен овај састанак.