Prosvetni glasnik

ФРАНЦУСКА И ЕНГЛЕСКА РЕВО1УЦПЈА

Ми смо овде, скицирајући развитак моћи буржоазије и износећи бледу слику социјалне борбе, прешли и преко граница средњега века. То смо учинили, да би ова бледа слика била што јаенија. На крају средњега века буржоазија је била један снажан чинилац, један опасан ривал Феудализму, један моћан сталеж, који најпре руши Фактичку —материјалну основу Феудализма, и у друштву с краљевима (сем Енглеско где је обратно било) одузима му и политичку моћ. У Француској револуцији тај трећи сталеж раскрстио је нотпунце с Феудализмом. порушивши све његове привилегије. Ону моћну улогу коју је у средњем веку играо Феудализам, сада има буржоазија Она је тај моћни Фактор, од кога данас зависи политички облик друштва и његов углед Тако се од прилике развијала социјална и политичка борба. Да видимо какав је прогрес учинило друштгз умном пољу — у области религије.

Ма како био тежак положај какпога реда људи, ако није свестан тога, он га стрпељиво сноси и не пада му на ум да се буни противу судбине своје. Тек онда када свет продре, када ум његов појми ништавило и беду положаја, тада се рађа жеља да се стресе јарам. Ако је икоме било тешко бреме Феудалног система, то је било маси. И ретко када, да је падало на ум маси да иротестује противу те несносне системе, већ онда, када би дошла у „подгрлац душа. и Па и они сељачки устанци у Француској под Жак Бон-ом-ом, у Енглеској под Ват Тајлором, у Маџарској под Ђорђем Дожом, у Немачкој под Ханс-ом Бехајм-ом и Гец-ом од Берлихннгена, у Холандији устанак Ка8ећгас1ег-а , не могу се узети као устанци нроникнути свешћу, већ више као елементарни гнев народни, као дело очајања. У великом устанку сељачком у Немачкој за време реФормације сељаци су тражили да се у рајхстаг пусте и они сељаци и ритери, који имају слободно и независно непокретно имање. Где је овде она свест о неправичности Феудалних терета који притискују у опште све сељаке ? Они ништа, друго не траже но да и ти слободни сељаци и ритери са слободним имањем постану то, што су и Феодали. Детињски

ум масин био је спутан оковима традиције и аукторитета цркве. Незнање масино било је огромно. Свака празноверица налазила је одзивау маси. А као што је Ренан рекао: чудеса има тамо где се у њих верује, те је она слепа вера у чудеса потиуно одговарала умном стању масе сведњевековног друштва. Прваје истина максима Гргура I. да је „незнање мати побожности." Маса је заиста глупо веровала у све, што јој се пружи. Природно је, дакле. да је свест масе била неразвијена, те је онако стрпељиво сносила све терете. Требало је да маса раскине ланце духовног ропства, па тек онда да угледа беду свога положаја и да поруши физичко ропство, да се ослободи слепе вере, па тек онда терета Феудализма. Маса је веровала а није мислила, а док се слепо верује немогућно је ослободити се духовног ропства. Што се више верује, то се мање мисли. Без мишљења нема умног живота, нема дакле развиКч. Али је стабилност немогућна, у природи духа људског је као у опште у целој природи — ■ покрет. Црква је хтела да одржи стање које је створила, а дух је.тежио покрету. Сукоб је био неизбежан, када је дух почео да се креће, да мис-ли, да испитује, да сумњичи. Међу тим је Хришћанство религија откровења, т. ј. оно тврди да су његове догме и принципи постали инспирацијом самога божанства, да је оно на њих ударило печат свога аукторитета. Све развијеније религије верују у непроменљивост своју и вечито трајање. Принципи и догме постале су инспирацијом божанства, и основане су дакле на правој и јединој истини. Свака пак религија проповеда да се једина и права истина садржи само у њезиним догмама. Како је пак истина једна и нема више њих, то се по себи разуме да свака религија сматра себе као једину истину, трајну и ненроменљиву. У догме и истине религиозне не сме се сумњати. Ко сумња у њих, тај негира истину, тај негира божанство. Природно је, дакле, да је црква постола противник свакоме слободном испивању.') Интелектуални развитак друштва средњега века био је такав, да је вера одговарала потпунце његовим потребама. Друштво средњега века налазило се тада 1 ) Хелвалд II., стр. 232.