Prosvetni glasnik

НАСАЕДНОСГ II

431

Не чудимо се, кад видимо да усвајају овај искључиви детермииизам нарочито лекарп п исихолози, који изучавају човека у болвпцама, лудницама, аисанама, и којп у њима виде само бодеснике, сумаиуте, нреступпике. У таким стањпма допста се људска слобода скрива или иосве пшчезава. С тога и данашње правосуђе у цпвилизованих народа води о том рачун, те ублажава кривпчну одговорност у дедима таких људп, или је са сним ништп, гледајући у извршиоцима само неурачунљиве људе. Васпптач којн бп засновао свој рад па носматрањима у заводима за поправку, међу еесрећном децом, према којина свп покушајп за поправку остају без успеха, веома бп погрешно расуђивао ; тај би имао само још један посао да пзврнш : да приповеда одбацииање и уздржавање од сваког васпптачког рада. У овој средини заиста изгледа, као да тпраннја органпзацнје прптискује снагом, којој се не може одолетн. Али ваља узети на око целу реалпост, а не ограничити се само на жалоспе области злочина и лудила, па ће се пронаћп вера и нада. Ну с друге стране бнло би детињасто иероиати, да је човек — у колико је слободан — једини чинилац своје судбине, и да су деца једино онака какима их васпитање начини. Њпхов карактер није карактер створа, који би пзашао посве нов, посве самотворан из крнда природина. Сваки је човек произашао пз претходних покољења, с тога има у себи са њиховом крви и њпхове нагоне, страсти, чрлине п иороке. То нијо онај апстрактни човек, о коме говори Русо, који је о њему саставио у својој памети посве нетачно и ненаучно мишљење. Наследни утицаји његове расе, његове отаџбине, његова завичаја, његова сталежа, његове породице преплићу се у њему у најразличитијим ступњпма, дајући му, пстпна, пндпвидуалну орпгпналност, ну која се ласно може разложитп на своје елементе, позајмљене од ипза његовпх предака, елементе чија парочита комбпнација у њему и сачпњава његову особеност. Ну можда ће се приговоритн, зашто да педагогија водп брпгу о пптањима наследности ? Само ако васпитач добро познаје карактере детиње, с којима има да ради, зашто му ваља знати и њихове почетке? Запгго да пмају важности у практичном раду разматрања, која спадају у обдаст чисте науке? Та је замерка посве површна. Скдоносш, страстп, насдедне навике, које су ранијег порекда иего личност, у којој се појављују, захтевају, усдед ведике своје моћп, друкчији начин поступања, него ди кад нису старије од саме особе.

С тога је веома важпо знати, не само да су насдеђене, него, ако је могућно, од када су то? Особипа, која се од скора појавила у некој породицн, много дакше може да се пскореии, иего ли опа која потпче од давнашњих предака. Има пх таиих, које се логу донекле пзменити; а има и другпх, које су се наслеђем толпко укорениле у карактеру нове породнце, пеког стадежа идн парода, да су постале једна од њпхових прпродних снага, нротив којпх пе вредн борпти се, већ им се мора покорити, Исто тако бпло би ненаметно, постављатп једнолнка нравида за сву децу Коднко је умешностп, смотреностп, пропнцавности нотребно у ноступању ирема деци разнпх породица, стадежа, народа и раса! Хоћете ди нпр. захтевати псто умно напрезање п нажљивост од детета, у чпјој је породпцп наследно незнање н душевна тромост, као од детета, чпји су претцп нзодавна добнли пзврсно образовање? Познато је, да пма изузетака; у иородпнама где влада иезнање, рађају се научарн; књижевницп светскога гласа пропздазе од р >дптеља нејаких умом. Ну у овпм нитањпма ваља се држатп средине, а не крајпости. Верујете дн у успех, кад прпноведате понпзност нотомку рода гордога, свпкнутог да заповеда; кад препоручујете пекористољубље детету, у чијој се породицп негују предања трговања и користовања? Неусиех васиитачев објаснио би се врло често незнањем онпх погодаба, у којпма се васпптанпци услед наследиостп находе, као и нетрнљпвошћу п самоуверењем, којим он незнадачки војује протпв нарави, чији Јогунаст отпор пије кадар да објаснп. У овом ногледу, као п у многим другпм, ваља васпитач да се упореди са декарем. Савестан и искусан лекар не задовољава се само да псппта садашње стање болесниково, већ га расиитује п о његовој прошдостп, о родитељпма, о родбпни његовој, залазећи што дубље у њпхову прошлост, да бп добио кориснпх података за случај који га занпма. Исто тако п васпитач, да бп пмао што бољи успех, не би требало да се задовољн само проучавањем карактера детињег, већ бп ваљало да прикупи што впше података о њиховпм претцпма, да састави за сваког васпитаника свога акта о његову наслеђу, као што бих ја то назвао. Не кријем, да би то био доста мучан посао. У осталом, ма како то било, ипак држпм да иедагогпја има интереса, да се упозна са овим питањима, која су у паше дане стекда огромну важност и која нмаЈу капиталну улогу у бподошким наукама. Обогаћена тим сазпањем, она, неће, као што се често пута раднло, изводити скептичне н малодушне закључке у погледу васпптања и морала, него би тим налазида новога осветљења за своје иредмете. Не ваља никад, ми то понављамо, затворати очи исиред истпне; у тодпко мање, што она за узвпшене, креике душе није увек тако тужна, и што научне теорије нису никако смртоносне по велпка морална уверења у очима онпх који умеју посматрати и проматрати. Врање. С оранцуског превео П. М. Илић.

просветни гдаснив 1893.