Prosvetni glasnik

144

шену душу, да би могла стално подсхрекавати на делање. Осећање частољубља, т. ј. страх да се не навуче презрење својих другова, и жеља да се задобпје њпхова-похвала, јединп је још покретач, којп би био кадар да сшшо утиче на духове, кад верско осећање изгуби своју моћ; тојепоследњи грудобран остарелпх друштава. Частољубље скреће сву силу самољубља у корпст општега добра и тим чува велпки друштвени п државпи строј од распадања, које бп пначе бпло неизбежно. Кашто се виђа покрај реке дрво, веома оштећепо зубом времена; на деблу зјапи шупљина, дрво је изедено, сем нешто мало трулих остатака; али кора његова још живи, по њој може сок да се пење, п с тога се дрво и даље киги сваке годпне зеленилом, као оно у доба цветне младости. Дрво се још држи усправљено и може да пркоси још многим бурама. Ето верне слике народа, који крепи и одржава само још частољубље, пошто су га вера и врлине већ оставиле. 1 )" Ове мисли могле би се оспорпти, што се тиче важности и^релативне јачине поједнних иокретача; ну држим да је необорива истпна, да је душевно расположење, које изазивају ти покретачи —а то ће рећи, дух самопрегоревања ради општега добра нрава основа лнчне моралностп и темељ народне велпчние, докле је егопзам заклети непријатељ свему томе. Ако је овај дух у наетавника оронуо, с тога што је уопште ослабпо у целоме народу, како неће деца на себи осетити злокобне последпце тога онштега опадања? Узалуд ћемо тада раснпатп лепнх савета, моралних поука, позајмљених пз ПРОСВЕТНИ ГЛАСОВИ 0 ШКОЛАМА Шкода за младолетне осу ^енике. — Једна једпна школа за све наше младолетне осуђенике постоји у Београду, у Топчидеру. Она је пре неколико десетина година основана у намери, да се у њој чему било корисноме поучавају младолетни преступници. Па као год што је у нас много што шта још у примитивном стању, тако је и ова школа. Она је у свем непотпуна и несавршена. Управо она ни по чем и не личи на праву и у свем уре') Ггапсе поиуеПе, кн>. III. гл. II.

псторпје, литературе и ФплосоФИје: они неће битп од срца, јер пх нема у срцу ; између дела и речи бпће големе несугласпце, које ће им нехотице пасти у очи. Она ће жнветн од колевке, тако рећи, у атмосфери егопстпчној, млитавој, разнеженој, и с тога неће моћи да се навпкавају сгалном усиљавању над собом, пошто им нико не може давати у томе примера. Пу кад је већ ов Јадала бујица, која гони један народ у пропаст , може лп се тврдити, да је тада васпптање појединачно од незнатних последица , да је посве немоћпо све опирање струји, све усиљавање око дечјега васпитања? Овај Фатализам значио би омрт педагогијп и моралу. Ну дубоки, скрпвенп узроцп, који управљају народима за време њпхова колебања и посртања, не одузпмају им баш сву слободу. И ако бисмо билп после уверени, да ирипадамо епосп пропадања, још увек стоји до нас самих, хоћемо ли се оппратп и боритп против набујале струје, или ћемо очајнички скрстити руке. Нема сумње, кад цело неко друштво представља јасне знаке оаадања нарави, мвого је мучније сачувати дете од кужипх примера, који га одасвуд окружују. Али сваки од нас може зар покушати, да гаји барем на домаћем огњишту врлине, које бивају све ређе, те да пружи тако прпмере, који ће иајпре послужити за углед његовој иородицп, и затнм вероватно п свој осталој околини. Не предајмо се у наручја теоријама млптавости п мртвпла, већ верујмо у успех личнога усиљавања. Врање. С Француског П. М. Ллић

КОВЧЕЖИЦ

ђену школу. Њена учионица је обична осуђеничка соба, која је прилично влажна и у коју допире врло мало сунчаних зракова. Учила и школски намештај такође су у оскудном и рђавом стању. Све је непотпупо и неисправно. Још да није вредноће и усталаштва свештеника, који, поред своје свештеничке, врши и учитељску дужност, онда од рада у оваквој школи не би могло бити ни помена, нити би се какав успех могао постићи. Надајући се да ће читаоце овога часоииса интересовати да што сазнају о поменутој школи, намеран сам да у овим редовима изложим њено