Prosvetni glasnik

447

чини 3840 бедежака за целу гимназпју, има свега четири јединице, на 3840 оцена). Тројка се, на пример, код нас даје овоме који нешто зна. Међутим, тројка треба да значи да је ђак добро знао; а да ђак један предмет добро зна, то није тако честа ствар. Према оваквој вредностп тројке треба одредитн и вредности остадих оцена. Петица, на прпмер, требала би да се даје сасвим изузетно, у врло ретким случајевима, нарочито даровитим ђацима за овај идп онај предмет. У Паризу, у Књижевном Факудтету, највећа је бедешка за поједине предмете двадесет. Међутпм, не памти се да је ко ту оцсну добио. Зна се само, и то се памти, да је један даиашњи познати књижевник, пре двадесетину година, добио из једног предмета шеснаест. Ако се хоће, да бедешке имају своје праве важности, тако треба бедежити. Ја сам се иа овом бедежењу више задржао, јер сам уверен, као што сам казао, да је ово пропуштање ђака на испптима (и преко године) једна од најштетнијих ствари за успех наше наставе. Нека се уведе строже бедежење, ја пли се јако варам, или ће се добре иосдедице тога за најкраће време осетити. Треба се сетитп само колико ови лошп ђаци сметају напредовању добрих ђака, са којима би наставник могао ићи и брже и даље, да* га сдаби у путу не задрасавају. На тај начин би се и ономе најбоље доскочидо, на шта сте нам, Госиодине Министре, и ви обратиди пажњу у вашем „Упутству", наиме, да се у посдедње време „умножпо број учсника и ученица средњих шкода, који сви теже за тим, да добију државну сдужбу." Четврти узрок сдабоме успеху је оскудица у довољном надзору. Ми, вашп надзорпици у средњим шкодама, ннсмо довољнп, и додазимо, у остадом, роз1; (езГит. Директори су природни надзорницп свакој школи, п зато би највећу пажњу требадо обратити на избор њихов. Не треба заборавитп да, као што је Ксено .Фонт лепо казао, „ништа тако не гоји коња као краљево око." Између осталих узрока, бдижих п даљих, као што су оскудица у стадном Просветном Савету, састављеном из стручњака; оскудпца једног одељења у Мпнистарству Просвете, које би имало да се занима еамо наставом (у Француској, Министарство Просвете, уз које не иду још и Црквени Послови, има пет одељења са пет начелника, од којпх тројица имају да се баве искључиво паставом, основном, средњом и вишом, не рачунајући још ведики број стадннх надзорника); даље, оскудица у уџбеницима, у књижницама, у наставном прпбору; премештање иаставнпка у невреме, из раздога који немају никакве везе са наставом ; и тако даље, •— од тих

осталих узрока, ја ћу још само са две три речи поменути Велику Школу. Од ње треба почети сваку реФорму. Она даје наставнике, средњим школама, и какви буду њени ђаци, такви ће бити и наставници у гпмназијама. Док Велика Школа буде остада ово што је данас, са овим програмима удешеним као за гимназије, са наставним методима какви су данас у течају у њој, и за које не пада одговорност на њене проФесоре, са овом чудном, ничему сдичном мешавином предмета, од којих се ниједан како ваља не научи, дотде не треба очекивати какву промену на боље у нашим гимназијама. Како, на пример, можемо имати добре наставнике за живе језике, кад Ведика Школа, од како постоји, није имала озбиљна наставника ни за немачки ни за Француски? То је аномалија каква се ретко где може видети. Место тога се у псторпјском и филолошком Факудтету учи хигиена (!), и учпла се политичка економпја, и апатомија и физиологија, и тако даље. Алп то су и сувише познате ствари, толико пута поиављане, и увек без успехаКо је крпв ? 4. Набрајајући узроке неуснеху наших средњих школа, ја сам у исто време показао и у ком правцу треба пзводити реФорме; у замеркама којесамучинио имају и „предлози о томе, шта би требало учпнити, те да школа може боље иапредовати." Овде хоћу да поменем само о методу предавања живих језика, о којој нисам говорпо раније, да јс она најбоља, која ђака тера да што више чита, и што више преводи са страног језика на матерњи, а што мање са овог последњег на страни. Противно ономе што тврди мој поштованп колега, г. Туроман, ја држим, да је превођење са матерњег језика на страни веџбање, које односи несразмерно много времена, а доноси несразмерно мадо корпсти. То превођење може се допустпти тек онда, кад је неко већ врдо добро савладао један језик и зна много речи, и много конструкција, и Фразеологију тога језика. Иначе је само то за ђака мучан и бескористан кулук. Треба видети какви изгледају, на испиту зрелости, ти нреводн са матерњега језика на страни! Код најбољих ђака, па не днче нп на што. Ја ћу сад рећп једну врло инторссаптпу ствар, али ја држим да ми данас немамо ни много наставника Францускога језика, који би се смели подухватити дададу ј-едан леп п тачан превод са српског на Француски, и ако је међу њима и таквих за које се може рећп да знају Француски. Превођење са српског на страни језик може имати места само на проФесорским испитпма. Ја бих још од идуће године укинуо туврсту задатака на испиту' зрелости.

58*