Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

дарство у правој дисолуцији, непрестани метежи у престоници, а буне у провинцијама. Извештавајући о томе Савари-а, Румјанцов додадесмејући се: „Ви видите, ђенерале, да ће човек бити принуђен да да оглас у новинама, да је турско царство мртво и да се позивају наследници да предстану." Међутим на Наполеона није учинило најбољи утисак што је Александар одбио примирје с Турцима. Добивши извешће о жељама двора петроградског, Наполеон писаше Толстоју да он не види никакве користи по Француску у комадаау турске царевине, и да је шта више готов да јој подјемчи интегритет одричући се Арбаније и Мореје. Наполеону није толико било стало до интегритета турске царевине, према којој рече да нема никаквих обавеза, већјегледао своје пнтересе. Он постави кабинету петроградском три комбииације, од којих је требало изабрати једну: да једиовремено Руси испразне Влашку и Молдавију а Французи Пруску; или да Русија заузме дунавске кнежевине, а Француска да узме за то накнаду у Нруској; или најзад, да учине једну општу поделу турског царства по којој би Русија заузела све до Цариграда па и сам Дариград, а Французи да добију за то накнаду која би се доцније утврдила. Рде би и колика би та накнада била, Наподеон не рече о томе ни речи. Сазнавши за ове услове Александар се није трудио да сакрије своје негодовање. Највише га је љутило што је Наполеон везао ствар Влашке и Молдавије са накнадом у држави његовог пређашњег савезника, краља Виљема II. У разговору о томе с ђенералом Савари, Александар рече сасвим каваљерски: „Ја не бих узео по ту цену читаво турско царство. То је за мене ствар части." Концем 1807. год. Наполеон опреми за иосланика у Петроград још искуснијег и вештијег човека, ђенерала Коленкура, који још од тилзитског мира уживаше велико поверење код цара Александра. У инструкцији се највише говорн о Турском Питању, али се не жели распад турске царевине, што су у Петрограду тако жудно очекивали. Било би у интересу оба двора, вели се у инструкцији, да се та деоба одложи до тренутка, када Енглеска не би била у стању да себи приграби најзнатнији део, Египат и острва архипелашка. в То је", писаше министар председник Шампањи, „најјачи разлог царев који говори против деобе турске царевине." Ну ако би с поделом турског царства били у Петрограду на чисто, не треба бити против тога, већ изјавпти да је потребно да се два императора о томе усмено споразумеју.

465

Тако Наиолеон пристаде напослетку и на поделу тур. царства, коју сматраше за кобну, алије усвоји једино с тога да задовољи Александра. „Тај стари план руске амбиције", вели се у инструкцији, „јесте једина веза која може привезати Русију за Француску и према томе треба пазити да се не пониште сасвим њена надања." Вешта политика Наполеонова огледа се у сваком реду његовом па и овде. Он позиваше Русију да објави рат Енглеској и да спреми једну експедицију преко Кавказа у Индију, где би се састала с Француском експедицијом с мора. Поделу тур. царевине хтео је дотле одуговлачити док не уништи Енглеску у Индији, а када би се Индије дочепао онда не би морао ни с ким делити тур. царевину, јер би она већ била у његовим рукама. Међутим петроградски кабинет непрестано се занимаше питањем о Турској. Александар и његов министар Румјанцов никад не пропуштаху прилику, а да у разговору с послаником Наполеоновим не покрену то питање. Коленкур очекиваше нова упутства од Наполеона што се тиче Турске, али у место тога доби депешу од Шампањи-а у којој му каже: „У вашим разговорима с царем и грофом Румјанцовим не покрећите никако мисао о подели тур. царевине; известите се, у колико је то могућно, како се то може извршити и које силе желе ући у ту деобу; напомените како та деоба мало користи Француској, која ту не може добити важнога дела, ма колико он био простран. Представите корист од одлагања те деобе до мира с Енглеском или до тренутка, када би јој се одузело царовање на Средземном Мору, услед чега је она у стању сада да добије најбоље делове турскога Царства." Чим се Александар састаде с Коленкуром запита га: „Но! говоре ли вам што о Турској ? Цар треба да се решио, он зна хоће ли или неће одржати оно што ми је рекао у Тилзиту?" Разговор се опет отпоче, Александар јетражио Влашку и Молдавију, допуштајући да се Наполеон накнадиу Етрурији и Португалији, или да ступи у преговоре с Аустријом за Чешку, дајући њој нешто у Италији. Коленкур обећа о свему известити Наполеона. Он јави кабинету Француском, како у Русији сматрају да је свршено с дунавским кнежевинама и да их већ сматрају као руске покрајине. „Ако буде требало даих напусте, помислиће да губе једну руску провинцију." Једва је протекло 7 месеци, вели Татишчев, од како су суверени Русије и Француске пружили један другом руку у Тилзиту и везама личнога при-