Prosvetni glasnik

236

РАДН.А ГЛ.АВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

своје име. А како је овај роман излазио у познатом београдском часопису „Делу", те је, држим, његова садржина бар у главном иозната члановима Просветиог Савета, то је нећу посебно ни излагати. Писац је марљиво проучио све што о тим догађајпма историја зна за сад рећи, те му се с те стране одиста нема шта замерити. На против, пре би се, са другога, гледишта, имало замерити толикој тачности, врлини која је изазвала махну: писад се прилагођавао ономе што вели историја, а ие ономе што би из акције његових јунака следовало. Сам је избор предмета доиео да дело буде богато иитересним појединостима. Има тииова изнесенпх згодбо , а неких и са доста среће. Укупном је лричању дат тон патриотског, живог израза, и ако у дијалозима има на неким местима и врло обичних реченица. Нема се у начелу шта рећи ни иротив граматичке правилиости у Језику. Моје је мишљење да овај рад заслужује иажње, и да се може корисно уиогребити за оно за што га нуди његов писац. 10 марта 1897. Београд. С особитим иоштовањем проф. Анд. Гавриловић. Према овом реФерату г. реФерента Савет је мишљења: да се „Неимари" могу употребити за поклањање ученицима нижих разреда средњих школа. Г. Аидри Гавриловићу у име хонорара за реФеровање, одређено је четрдесет (40) динара. VII Прочитан је реФерат г. Милутина К. Драгутиповића, проФесора о „Приповеткама Милке АлексићГргурове" I део, за које је списатељка молила да се .у извесном броју откупе за поклањање ученидима или да се препоруче књижницама школским. РеФерат г. М. К. Драгутиновића гласи: Главном Просветном Савету Част ми је приказити Приаоветке Милке АлекеиК-Гргурове , које ми је Савет послао на оцену. Садржина у обема приловеткама једнолика је, романтичпа. Ни ирва прича ЈВера, а ни друга Ђердан од бисера, не одликује се ириродношћу и вероватношћу. Обе су изишле из маште, коју ништа није везивало за стварне прилике српскога живота. И када се читалац задуби у необичне заплете ових прииоведака (које су управо новеле) — он осећа да је далеко од правих људи и истпнског живота, иа се никако не подаје свему том причању невероватних пригода, него размишља о њима, тражи неприродне путове којима је писац ишао, и налази многе погрешке његове. Приближавање истинитом животу и цртање правих човечанских осећања опажа се тек овде онде: све остало није вишта друго него слободно маштање, које није ничим задржано. У оваквој обради морала

се сасвим изгубити поука, којој се тежлло, ма да је она местимице изречена и сувише јасно. Неприродност у развијању догађаја и карактера јако избија на видик већ у првој причи. Јунакиња Вера оставља кућу своје немилостиве ујне, одлазл у свет, постаје славна оперетска певачица, и чудним случајем извршује свој завет — налази човека који је уиропастио њенога поштеног оца. — Исто је тако намештен и расплет друге приповетке. Ту после многих романтичкпх заилета излази да Американац Стефенс Клоден, таст трговца Марка Златића, није иико други него главом Стеван Зликовић, — онај исти што је младићем украо ђердан од бисера и подметањем хтео упропастити честитога Васу Златића и његову добру жену. Место, на коме се збивају овакви разноврсни и заилетени догађаји, никако није тачно одређено. Отуда, да се за једну личност не рече како је то ирави Србин, да се гдегде не помиње понешто српско — сваки би читалац помислио да се ово догађа ма у којој европслој земљи, ма у ком европском друштву. У овим приповеткама нема ничега што обележава личности као Србе, а догађаје као појаве нз срискога друштва. Необичан је чак и избор имена многим радним лицима — Алберт Влашић, Веселин Јасминић, Надан Плавшић, Милан Лонгић, г. Лалић, г. Шкорић. Али ни у ЈВери ни у Ћердану од бисера није слаба само садржина и обрада. Обе приповетке имају и других крупних недостатака — стилизација је непажљива и неравна, пунктуација погрешна, а језив нечист и нетачан. Погрешке ове врсте означио сам у књизи, да их не бих исписивао. У кратко, мислим да ова књига због невероватне и романтичне 'садржине своје као и због брзе обраде не може поднети за оно за што је понуђена. Она није погодна за поклањање ни ученицама вишпх женских школа, а још мање ученицима наших гимназија. Не могу је препоручити ни за књижнице. Најзад сматрам за своју личиу дужност изјавити да веома жалим што о овом књижевном делу госиође Гргурове не могу говориги онако похвално како сам увек говорио о њеном уметничком раду. Београд, 12. III. 97. Захвалан на поверењу Милутин К. Драгутиновић нроФесор II београдске гимназије. Према овом реФерату г. Драгутиновића Савет је мишљења: да се Приповетке Милке АлексићГргурове, први део, не могу унотребити за оно за што их је списатељка понудила. Г. Мил. К. Драгутиновићу, у име хонорара за реФеровање, одређено је четрдесет (40) динара. С овим је завршен овај састанак.