Prosvetni glasnik

234

НАУКА II НАСТАВА

ГИМНАЗИЈА У ГИСЕНУ Ц СРВДЊЕ ШКОЛЕ У ХЕСЕНСКОЈ (НАСТАВАК) 13. Даљи корак у нисменим вежбањима је да се напнше, што се усмено ксжбало. Постепено се, у свези са усменим вежбањем, изводс све то слободиије варијације, за нрве је пак нокушаје потребно, да се што више ослањају на текст, као и усмена вежбања. * 14. Овакови задаци — препричавања — чпне прелаз ка оним вежбањима, што се називају „састави." У овим се тражи приказивање какве садржине ујезиковно правилном облику, и саморадњп се учеииковој притом све то више даје слободан .мах. Претпоставка је за оваке задатке техничка извежбаност ученикова и знање ортограФије. Дотле је имао ученик да обраћа шго већу пажњу на облик, сад, пошто је то постигао, на садржину, пначе, ако и сад узмора натезати са обликом, неће се моћи од пнсменога рада никакав повољан резултат ишчекивати. Нрппрему за нисмено приказивање чини овде усмена настава, и никако се не може тражити од ученика аисмено ниједна радња, с којом се није усмено сасвим уиознао и увежбао је. Састав се сасгоји од реченица; ако се говор у реченицама није непрекидно увежбавао, то ученнк неће бити у стању, да реченнце писмено ствара. При везивању реченица језик се служи свезама, ако су ученику оне у усмепом саонштавању непознате, то се не може ишчекивати, да ће се у иисменом њима послужити. Писмено приказивање тражи примену књижевнога језика, али се ово не да извести, ако ученнк ппје у њему усмено уважбан. Напослетку ученик треба да се вежбао и у том, да известан број редова мисли у свести одржи п да има прегледа преко њих; он мора бити вичан, да поједине делове држи одвојепо и веже једне с другим; и ова готовост може му бити дата само миогим усменим вежбањем. Што се садржнне тиче, то се мора ту оштро одржатн правило, да се ништа не задаје, што је изван видика и искуствеиога круга ученнкова. Поступци су ови у настави матерњега језика с тога тако опширно изведени, пошто се ту у нашим школама највише греши, и у том је први узрок многом неуспеху наших школа. Ученици се не уче, да сами иосматрају и суде, усмеио је вежбање готово сасвим забатаљено, а иисмено вежбање, но нравилу, нпје ии близу оно. што бн требало да буде, опо је већином репродукцнја усмепога гра-

матичког вежбања, што у најбољем случају може бити мерило само за добро механичко памћење. Настава у матерњем језику своди се на систематскн преглед граматике, дедуктивно нзведен — тако је бар у већнни наших школа — и то чини, да настава у матерњем језику постаје страшило за ученике, а тако се дабогме не могу ностићи захтеви, који сесгављају на ингелекат и на чуства ученикова. Крајња би потреба била, да се пре свега изради методика за паставу матерњега језика н инструкције за тај предмет, иошто јс ван сваке сумње, да се овај предмет најгоре иредаје у нашим школама, тј. горе но ма који други иредмет. Циљ му је сасвим померен, а иаставпа су срества, у колико их има, већпиом сасвим слаба. Узроцп су томе многостраип, а пошто их не би било тешко пронаћи, то не би тако тешко било многима ни доскочити. Пре ио шго пређем на начин предавања граматике и лектире у вишим разредима, рећп ћу још неколнко речи о томе, како се задацн поправљају и каквих има врста задатака. У нас је циљ писменом задатку — да се да оцена. Оцена из задатка рачуна се исто тако као и оцена из усменога одговора, и као што је опште познато, ученици често добивају у резултату ону оцену, која им је на задатку дата. Ми сви морамо признати, да смо много пута извели ученику двомесечну оцену тако, према задатку, н не знајући коме је управо дајемо и не сећајући се, ко је тај ученик и како изгледа. Гледа се на написану оцену и своди се у резултат, а на име ученика се често и не гледа. Може лн така оцена бити и процена знања ученпкова? Она то не може бити прво н нрво с тога, што се задатак не одваја својим природним путом из наставе, што ннје нарочито спремљен, ио што се осећа као нешто страно, наметнуто. Зар нисте ириметили, како се наши ученици често изненађују, кад чују, какав им је задатак задат? Кад се приступи раду, пошто се задатак већином ослања на граматичка правила, неки ученици отварају књиге испод клупе, неки, ослањајући се на своје иамћење, одмах иишу, неки, иошто још нису нн толико упућени, да умеју у књизи наћи што им треба, или можда што су и за то сувише комотни, преписују, и напослетку неки, којп нити умеју у књизи што наћи, нити пренисати, резигнују, те или као од беде надрљају нешто, илн и не раде ништа. При ноправљању наставник мора дабогме свестн захтеве на 1111111111111)1, па ннак, маса је слабпх оцена да застрашује. За поправљање првих задатака, диктованнх, Шнлер препоручује, да се, пошто су ученицп на-