Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

185

служи као узор. Утидај на позорници изведенога догађаја у толико је јачи на младог васпитаника, што му, због живе његове Фантазије а слабије критике, тај догађај на бини изгледа скоро као и истинит, те му је чак неверица, када се каже да се он није никада у истини збио. Осем тога је за васпитне цељи веома важна та околност, што у позоришиом комаду добива васпитаник за посматрање увек цео догађај, са јасно истакнутим добрим и рђавим узроцима и њиним добрим и рђавим аШледицама , а које је све поређано згодним редом и изнето у схватљивом и занимљивом обдику, а још и заокругљен у одређену и јасну целину, што је за аример у опште од претежне важности. У овом погледу догађаји изнети на позорници имају првенство пред догађајима у друштву. Јер, васпитаник не може никад видети у друштву врлину и порок онако исто као и на бини — као што мисли Бен да може —, већ или добива за посматрање само поједине одломке догађаја, или му остану скривени узроци уошпте, шш му се показују лажни и измишљени узроци на место правих и истинитих, или му, најзад остану неиотате све праве последице од сазнатих узрока. Услед ових су околности, као што је раније о том речено, примери из друштвенога живота уопште за васпитаника и крњи, и непотпуни, често и неразумљиви, а чешће се и погрешно схватају. Стога бива њин моралии утицај сумњив. Иапротив догађај на позорници, само ако је довољно вештачки смишљен и одигран, никада не премаша своју цељ. Из овога довде наведенога може се извести закључак, да вештачки удешен морални пример с позорнице може бити снажно васпитно средство за васпитавање. А особито би ово био случај, кад би се нозорница за ту цељ више удесила но што је данас. Но одмах се овде мора учинити једна важна напомена. Она је у томе, да би најбоље било да мањи васпитаници остану у позоришту само иосматрачи а не и суделовачи. За суделоваче могу се сматрати као опасни ови моменти: а) што се, спремајући се и удешавајући се унапред за своје држање на представи, може тиме усадити у срца дотичне деце клица за иритворство и обману; б) што се они који представљају рђаве карактере у неку руку веџбају у неморалном држању и поступању, које им може и омилети и иавући их на подражавање ако у представи пожању успехе; в) што друга деца, гледаоци, посматрајући своје другове као глумце, губе много од оне своје природне илузије о стварности догађаја на позорници, те због тога бива од тада и морални утисак од позоришне представе на њих мањи. Из овога се може извести, како ми се чини, доста оправдан закључак, да дечја позоришта, где сама деца представљају, не могу бити за препоруку с гледишта моралног васпитавања. Што су Језујити гајили ова ђачка позоришта може имати својега онравдања у њиним васпиитосвктни глАсник, I кн>., 2 св., 1902. 13