Prosvetni glasnik

130

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

кад нису добро испитани. Осим тога, ту је речено, како барометар на мору показује внсину 760 шш што би зпачило, даје то сталан притисак на морској површини, а то никако не стојн. АтмосФерски нритисак је променљива количина, а висина од 760' пш сматра се само као нормална висина, кад је уз то још и на температури 0° С. Општа замерка и Андрићевом и Гајстбековом уџбепику (т.ј. овима, о којима је реч) јесте у начину излагања грађе. А излагање је то такво, да не одговара методским пропнсима науке о математичкој географији: оно је и код једног и код другог чисто догматичко, а код Гајстбека још и сувопарно, у место да превлађује генетичка метода. У оба ова уџбеника се на пр. каже, како је Земља округло тело, па се онда наводе докази у место да се пробраним појавама и примерима дође до тога закључка. Исто тако, прво се ноставља да се Земља окреће око осе, па се онда траже појаве, које ће то моћи оправдати ит.д. Много је нриродније било удесити уџбеиик тако, да се учениди прво упознају са првом орпјентацијом на небесној СФери: хоризонат (где треба на нр. обратити пажњу на природни и привиднн хоризонат, о чему се не говори ни код Гајстбека, ни код Андрића), орнјентадија на хоризонту, зонит, надир, полуси ит.д. дакле, најпре тачке, по том кругове и равни. За овим би дошло посматрање прнвидног Сунчевог кретања, основи координатних система, облик Земље, величина Земље и географска одредба места. После тога имао би доћи говор о системама и најзад елементи астрономије и хронологије. Овога се у главном држе оба поменута уџбеника. Код Андрића има местимице више одступања, према осталом материјалу. На овоме месту желнм скренути пажњу и на то: да речи Сунце, Месец, Земља треба писати великим почетним писменом, јер за нас и наш свет постоји само једно „Супце" и ако у васиони има безброј „сунаца" (звезда), постоји само један „Месец" и ако у пашем систему има више „месеца," и постоји само једна Земља. Централпо тело пашег сиетема, дакле паша звезда, назива се „Сунце," а друге звезде имају опет своја особена имена: „Сиријус," „Вега," „ Арктур," „Полара" ит.д. И код Гајстбека и код Андрића су сва та имена писана малим почетним нисменом. После изложених напомена, које ту још нису све ни ушле, могу се укратко исказати особине та два уџбеника, које налазим у овим тачкама: а). Еод оба се уџбепика опажа главна тежња да буду што краћн у нзлагању. Та је тежња довела дотле, да су: Гајстбекови „основи математичке географије" испали сасвим сувопарни, без оне топлине која треба да иосредује између ученика и ручне му књиге, а г. Андрићеви „основи математичког земљописа" испали без стилизације каквом се мора одликовати сваки уџбеник. б). Сувише сувопарној и .хладној системи Гајстбековог излагања, одговара код Андрића сувише популарно извођење, а ни једно ни друго не могу се баш препоручити, јер свако на своју страну вуче у нетачност и непотнуиост обраде материјала. в). Због онаке краткоће и систематике (која није па одмет) код Гајстбека је унесена велика количина материјала, која се тешко може савладати у току једне школске године, чак и опда, када је она потпуно редовва. Материјал пак код Андрић*а мање је обилат, али је неонходан и може се лако сав прећи за једну годину, па још имати времена за понављање. г). У оба је уџбеника основни.метод чисто дидактички. Ну код Андрића има и покушаја и тежње да се од дидактичког пређе на генетички метод.