Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

575

а но Локеа, јер по последњем, такнућем се додази до апсолутних, примарних особина ствари. По Локеу непрекидна протежност принада и најмањим честидама молекударним, као битна особина, без чега се ствар не може ни замислити. Локе се раздикује од Бошковића што усваја међусобни додир, а слаже се са Бошковићем само у релативним, секундарним особинама ствари: боје, укуса, воњања и звука. Ову је недоследност Локеову о издвајању секундарних од примарних ствари још Хјум.уочио. По Локеу је протежност битна особина свих ствари а по Бошковићу је више имажинерна особина. Локе узима да се до Протежности долази осећањем такнућа а по Бошковићу је то апстракција нашега ума. Обојица се слажу у томе да.се об.јективне особине тела имају тумачити упливом спољашних сила и кретања. Ви^аћ] З^емгаг!, Кен1, који су писали о Бошковићу, нарочито први, напоменули су, да је Бошковић, а не Берклсј развио најјаче идеје Локеове, јер Локе вели, да иије појамно ако се пође од чесгица ствари илн етра, као међусобно свезаних, да се дође до протежности; дајечврста протежна супстанција тешко схватљива; да су наши једноставни атоми, из којих се стварп састоје, неприступни граници нашега сазнавања и схватања многих особина телесних. Бошковић је ово иитање решио својом једноставном атомистиком, а Локе не покушава решавање, према чему не може бити између њих иаралеле у томе погледу. Бошковнћ се наслања више на Лајбница, који се додирује са Локеом кад престаје бити доследан моиадолог, јер где је доследан узима да су ствари, као и њихова својства, чнсте појаве нашега ума, као и код Бошковића. Берклеј је до крајњих консеквенаца развио теорију идеалистичку о стварима; и он се слаже са Бошковићем готово у свему само не у тачци негирања реалне егзиетенције ствари. Вратимо се на урођене идеје. Но онако исто, као што и творац овог философског гледишта Локе, није у овоме питању чист сензуалиста, тако исто и Бошковић вели, да и ако пристаје да идеје нису урођене, ипак не сме не пристати уз то да наш дух нема урођене моћи да може стварати ндеје, које се осећањем подстичу. Дакле из свега се овога види да Бовтковнћ пристаје уз Локеа. Јер Локе узимље да наша душа, има још један извор постајању својих идеја а то је роФлексија, за шта вели Ф. Марковић 1 да је слично •са Лајбннцовим разумом или са Бошковићевом нарочитом диспозицијом наше свести, коју он сматра као неку урођену моћ душевну. Ово се питање протеже јђш из старе ФилосоФије од Аристотела.ј У сколастичко' доба налазимо Тому Аквинца као- присталицу Аристотеловог гледишта да у духу нашем .не могу бити идеје, које нису спољним светом изазване. Декартпак, који је пристао уз ово гледиште Платоново о урођеним идејама,

1 Кас1. 546.' стр.

38*