Prosvetni glasnik

500

ПРОСВЕТНИ ГЛАСИИК.

Христова рођења — бејаше учешће у овим светковинама још велико, али се, мало ио мало, губило, док није за владе Теодосија Великог (704 год. после Христа) са свим престало. И по другим местима у грчким земљама, као у Антиохији, и Атинама, у Смирни, у Тарзосу итд. било је оваких утакмида, само у мањој мери. Уз атлетске утакмиде, приређиване су и представе, приношене су многобројне жртве, извођене су разне јуначке игре, а пре свега утакмице у трчању од 600 стопа. Сваки слбодни Јелин, који није никад осуђиван за тежу кривицу, могао је изићи на утакмицу. Победилац је добивао најпре иалмову грану, за тим иобедни венац од маслинова лишћа, и стицао је право да му се статуа стави на место где је победио. У част његову приређиване су свечаности, и хорови су га величали у својим песмама. Још су веће почасти очекивале победиоца кад се кући враћао. Величанствене гозбе приређиване су у част његову, похвалне му несме певане и триумФални сводови подизани. Веће славе на земљи Јелин није могао замислити. Такав победилац уживао је највеће ноштовање, и по његову имену називала се олимпијада на којој је он иобедио. Као што је речено на олимпијадама је било иет главних гимнастичких утакмипа, које су ишле овим редом: 1. Скакање. Било је обично скакање у дуж, и ређе и у вис. Скакало се преко ровова, преко потока, преко коња (у нашим народним песмама: Милош Војиновић прескаче... „три коња витеза и на њима три пламена мача: врхови им небу окренути". У „Горском Вијенцу" млади Батрић „по три коња загона прескочи"). У скакању су Јелини достизали невероватне успехе. По нашем народном предању невероватно много скочио је Обилић на Косову, пошто је, после свршеног дела, изишао из Муратова шатора. 2. Бацање дискоса (круга) било је веома на гласу. Дискос је био пљоснат, мало сочиваст круг од гвожђа или туча, а каткад и од камена: био је гладак, и бацао се котрљањем, у даљину. Снага и окретност решавале су победу. 3. Бацање копља, најближе бацању дискоса, било је веома цењено и као припрема за ратну потребу, јер су сви војници, у старије доба, били наоружани копљима. Копље је било начињено од дрвене мотке, дуге до два метра, с утврђеним, на врху, шиљком од гвожђа. У бацању копља решавала је за даљину — снага, а за погађање циља — око. 4. Рвапе. Рвачи су били, обично, голи, да би противнику отежавали хватање, чега ради су још тело мазали и уљем, па га за тим посипали песком. Борба се почињала стојећи; сваки рвач гледао је, по што — по то, да противника баци на земљу. Ко је својега противника три пута на земљу оборио — био је победнлац. Ударање је било строго