Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

525

једнога прииоведача. који би био кадар да нам даде један роиан, добар и савршен, у коме би се, као у огледалу, исцрпно представио наш живот, наше друштвене прилике и наши погледи на себе и око себе. Но, ми мало час споменусмо, даје зграда тек из темеља изишла; а роман, то је оно кубе које ћемо поставити тек пошто зграда под кров дође. Приповетке г. Зарије Р. Половића оценићемо лакше и нравилније, ако ма и летимичним погледом поделимо на групе нагае приповедаче најновијега времена. За носледње двадесет и три године, управо од када је приповетка ударила овим правцем, истакли се у нас, као најизразитији представници њих осам приповедача. Сем једнога од њих, који је већ међу покојнима, сви они још и данас воде прву реч у нашој књижевности. А то су: Павле Марковић — Адамов, Сима Матавуљ, Јанко ЂеселиновиК, Стеван Сремац, Милан БудисављевиЛ, Бора СтанковиК н најновији међу њима, Зарија Р. ПоиовиК. Ма да је приповетци из реалнога народнога. живота једно исто врело, ипак сваки крај у своме обласном значају пма у себи нечега што га према другоме крају индивидуалише. Начин исказивања, душевни развитак, културне прилике, слабија или јача мешавина са спољним светом, све то одлучно утиче на разлике, које се код једног истога народа са истим етнографским особинама ипак истичу. Ово таласање, које ми у језику народа, у његовој одећи, резбаријама и шарама опажамо, видимо тако исто и у уметничкој књижевности из народнога живота. Као што ћете често по шарама на чарапама и недрима или по начину како опуте на опанцима преплеће, познати из кога је краја који сељак, тако ћете и по групама наших приповедача уочити оно ехногравско таласање, које и чини те умотвори поменутих приповедача дају укупну слику правог и истинског живота народног. —• Покушајте само да их на групе поделите; на једној страни стајали би Јанко, Ика Вукићевић и П М. Адамов; на другој: Сима Матавуљ и М. Будисављевић; на трећој: Ст. Сремац, Бора Станковић и Зар. Р. Поповић. Свака од ових трнју група показује нам по једну обласну целину; свака од њих, када би се као оделита јединица посматрала, дала би нам пластичну представу једнога етнограФскога, краја, донекле оделите културе, али никако потпуну слику целокупнога народнога живота. Ко би желео да има потпуну предсхаву опште целине, ваљало би му пратити књижевност свих трију група, јер и ако оне све описују један те исти народ, ипак тај народ, по територијама и разноликој култури, има много одлика које чине разлику. Онај сељак, кога нам приказују Јанко и Адамов, ипак се разликује јако од приморскога, кога нам приказаше Матавуљ и Будисављевић, као што се личности Сремчевих приповедака из ослобођених крајева Старе Србије и Заријиних разликују јасно и од Јанковога Мачванина, Адамовљевога Сремца и Будисављевићевог Личанина. Унутарње, они су једно и исто, али разнолика