Prosvetni glasnik

588

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

РеФерат г. Љуб. М. Протића гласи: Главном Просветиом Савету Част ми је изјавити да сам прегледао књиге: Малу иеиељугу, превод Косаре Цветковићеве, и Три ириче од Радоја Домановића, и овде дајем кратак суд о њима. * Сврха је првој књизи да се покаже како треба имати срца и саосећања нрема ближњима, особито према онима који су у беди и невољи. У овој књизи представљено је како тога имају и богати, који су у стању и да остваре што им налажу племенита осећања. Ово ми се може веровати и да не излажем садржину књиге, која је, по моме схватању, подесна да је читају ученици најстаријих разреда народних школа, и ја је за то иреиоручујем. Али, дужност ми је споменуги да језик у овој књизи није свуда добар, па то много отежава да се садржина лакше и боље схвати. За ово ћу навести само неколике приморе: „а ручицама прикупи око себе остатке нечега у врстп огртача који једва покриваше њена мршава плећанца". (страна 6). ....„ГроФица је удовица човека чувена, врло окретна и вредна" (стр. 10). „На крупној глави му коса нарасла врло штедљиво" (стр. 10). ...„држећи се нрема гроФици с великим поштовањем" (стр. 11), .... с очевидном грозом прихвати девојче за ручицу"... (стр. 12), „Пепељугино се лице виде још блеђе и гробније" (стр. 21), „На послетку сасвим се развидели" (стр. 21). „Одиста је наша памет сувише ћудљива и самовољна госпођа, па се врло често титра с нама: крије од нас оно, што треба да знамо, а издаје, сећа се и пробуђује оно, што нам се чини навек изгубљено и заборављено" (стр. 24), „Лекар посаветује, да болесници метну на главу гумасти мех са иситњеним ледом" (стр. 29), „Његово лице беше страшно нагрђено неком зловољом и љутњом" (стр. 33) и т. д. * Три ириче од Радоја Домановпћа намењене су школској омладини. Почетак пишчев на овоме послу добит је за нашу дечју књижевност, јер ми имамо мало правих приповедача, који су гисали за децу. Божје сузе, прва прича, износе како родитељи упознају децу са силом и добротом свемогућега Бога. У слави се врло лепо представља топлина осећања, која обузимају душу старог и младог, богатог и сиротног на селу, кад се приближи најсвечанији дан у години, кад је пред славу и о слави. Једва једном, трећа прнча, јесте епизода из живота новога ђака и први доживљаји у понекога у школи, који можда нису најверније нацртани, јер на стр. 21 има и ово: „Уписали ме у школу. Уозбиљио сам се и понеокао да сам постао члан Академије Наука, више нешто, нема поређења, елем добио сам нешто, од чега нема ничег почаснијег", — али ће деца и ову причу радо прочитати. Књижица у којој су ове три ириче од Домановића лепа је и подесна да је прочитају ученици народних школа, па се зато може и иреиоручити