Prosvetni glasnik

202

ПРОСВЕТНН гллспик

Потегоше иерне буздованс Стадоше се њима ударати; Буздован'ма иера обломише, Бацише их у зелену траву, Од добријех коња одскочише, Шчеиаше се у кости јуначке, И понеше ио зеленој трави. Намјери се јунак на јунака, Дели Муса на Краљевић Марка; Нити може да обори Марка, Нит' со даје Муса оборити. Носише се љетњи дан до иодне; Мусу бјела ијена иоиаднула, КраљевиЛа бјела и крвава. Проговара Муса Кесеција: „Мани Марко, јали да оманем". Омахује Краљевићу Марко Ал' не може ништа да учини. Тад' оиану Муса Кесеџија, Уд'ри Марка о зелену траву, Пак му сједе на ирси јуначке... Као што се из ове песме види рвање је настајало у последњем тренутку, кад је већ све оружје огледано и иштећено. Пада у очи у овој песми слабија издржљивост у Марка, него у његова противника. Марка спопадају пене беле и крваве, а Мусу само беле. Ова разлика у пени („бела" и „бела и крвава") показује и разлику у жпвоту ова два витеза: Марко је син Краљичин, а Муса Арнауткин, навикао на све тегобе у животу. Она истина да тело постаје све јаче што се већим напрезањима излаже, овде је скривена у Мусиним речима. Овде је и нехотиде истакнута вредност шиартанске гимнастике, која је грубим начином, али поуздано епремала човечје тело да одоли свима непогодама, да се очеличи и да иостане издржљиво у дугој борби. * У несми „Женидба Душанова" истиче се својим витешким делима незнани витез, млађани Милопг Воиновић, царев сестрић. И ако је овај млади витез непознат био царевим сватовима, добро је био познат Балачку војводи, који каже Лсђанс кој Краљици: „Није оно дрнн Бугарине „Већ је оно Милош Воиновић, „Ни цар Стјенан њега не познаје, ,,Ал' ја њега одавно иознајем". Види се да су се витезови добро међу собом познавали, и да су тражили прилику да се састану, и „јуначки мејдан подијеле". Отуда су и наши и туђи витезови у средњем веку непрестано лутали и тражиди чувене витезове, с којима се још нису огледали. „Све се скита а за