Prosvetni glasnik

206

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Да је Милошу било могућно познавање Роксанде само по браћи, као што је казао дару, онда му не би било потребно скидање Бугаркабанице и просипање бисера и драгога камења. Знао је овај мудри витез врло добро шта му је ради познања девојке ваљадо чинити, и ако та,ј свој начин познавања није ни цару казао. „Не брини се, царе господине!" * Наша школска младеж учи данас народне јуначке несме, али како ? Као и сваку другу лекцију, из које ће добити оцену. Ту је пуно речи, реченица, подмета и падежа... Колико сам пута гледао ове младе потомке Краљевића и Обилића, како преплашени грцају и муцају дивне песме о нашим витезовима, као и сваки други сухопарни задатак, којега нису добро „притврдили". Из искуства знам да снажно осеКапе леиота у нашим јуначким аесмама иде уаоредо с љубављу ирема ирироди и арема јуначким играма. Јуначке игре и витештво стоје према епској поезији као корен и стабло према цвету и плоду. Хтети што вшне мириснога цвета и слаткога плода, а не водити бриге о корену и о стаблу, значило би — детињити! Нису наши стари најпре гудели и певали, на после делили мегдане, него је рађено тому супротно: после витешких утакмица, после јуначких огледа на бојном пољу — дошла је песма да очува од заборава стару славу, да похвали старе витезове, да подстакие младе на нова јуначка дела... „Дар ти дјелом племенита пјесма!" Ко се никада за својега века није норвао; ко никада није поскочио, ни потрчао, нити се камена бацио; ко се није никада у јуначким играма са својим друговима ознојио ни заморио; ко никада није „витештвом прса набрецао", тај никада неће осетити потпуну леиоту наше народне поезије.

2. У уметмич^ој поезији Сви велики песници свих народа опевају витешка дела својега народа у лицу којега витеза, узносећи га или у песми или у приповетци. Поред велике телесне снаге свп се њихови јунаци одликују још и великим благородством душе: потпунои хармонијом између тела и духа. Све што њихови витезови раде то је по нашој народној песми „честито и милом Богу приступачно". Сви њихови витезови воле ирироду и непрестано су у њој. Због непрекиднога путовања на коњу, они су вечито изложени чистом ваздуху и сунчаној светлости, те су увек ведри и весели: али и лако узбудљиви, кад им ваља бранити све што је часно и узвишено, па и онда, кад се то не тиче непосредно њих самих. Песници који нам приказују људе слаба тела и помућена духа, обично их износе