Prosvetni glasnik

464

А то се пева овако: — — — (Отпевати па после позвати и деду да помажу док не запамте). — Она песма о томе да се слави Бог и љегов син и свети дух још није свршена. Још има о томе кад да се слави, па се каже: „ и сад и иосле и навек ". Али то се сговенски или по дрквеноме каже овако: „и ниње и присно и во вјеки вјеков". Ово, да напишем на табли— Још запаитите, да се на крају каже: амин. А шта то значи? Сад пазите, како се пева Хајдете и ви !... — Хајдете свс: „Слава оцу!... — Хајдете „Свјати Боже ! — Ко може сам? — Ео још? — Хајдете опет сви, али сасвим полако!. .. „Милост мира" — Кад нас неко воли, он хоће да нас помилује. Кога милујеш ти ? — Ко милује тебе ? — Зато се и каже: мидост материна. Које дете не зна за материну мидост ? — Тако се каже и Божја милост. А кога Бог воли ?* — Кога не воли ? — Онда на кога Бог „излива" милост своју? — Тако и људи опет могу да показују своју милост или љубав према Богу. Љубав је у срцу нашем, па се не види. А кад хоћемо да се види, ми је казујемо речима, да свет чује, или дајемо дарове. Добивате ли ви дарове? — Од кога ? — А зашто вам дају дарове? — Даје ли вам онај, који вас не воли? — А ко даје? Тако и људи исказују своју милост или љубав према Богу или речима, у молитви и песми, или даровима. А шта људи могу да дају Богу ? А треба ли то Богу ? — Јесте; Богу ништа не треба ни тамњан, ни зејтин, ни свеће, ни паре. То треба црквама, те да хвале и славе Бога. А људи онда мисле, да дају Богу. У старо време су доносили и по које јагње, овна или овцу, па наложе велики огањ и баце то јагње или овна на тај огањ или ватру, те све изгори. То су звали „жртва". Било је случајева, да су људи и децу своју овако „приносили на жртву", и то се сматрало као највећи дар Богу. Оно место, где се дожила ватра (и бацали јагањци или деца) звало се „жртвеник". Ево, да напишем на табли обе те речи Шта је „жртвеник ?" — А шта је „жртва" ? — Е, добро. Онда запамтите и кад год у цркви чујете те речи, особито ону прву „жртва", или по црквеноме „жертва," онда да знате шта је. — Има у цркви једна песма, која се пева сваке службе и у којој се каже: да Бог погледа и види како га свет воли и како му даје дарове и хвали га. Али на оном дрквеном или словенском језику то се каже много, много краће, само са четири речи. Каже се овако: „Милост света, жртву хваљења." Ништа више. А мисли се, да Бог ирими ту „милост" или љубав света и „жртву хваљења" његова. По црквеном