Prosvetni glasnik

НА.УЕА И НАСТАВА

503

Они који су имади прву реч у покушајима реФорме у Француекој били су управо филодози и историчари, слабо накдоњени философији, очију управљених ка Немцима, код којих, изгледа на први погдед, латински и грчки имају свој једини циљ у себи самима, и код којих су они научни предмети слични онима којима се занимају појединачне науке. Они су хладно и оштро прокритиковали готово сва књижевпа вежбања која су код нас у части, нарочито задатке, говоре, датинске стихове. Французи су, истина већ прокритиковали агдиГе 1одт, док су још бшш Гали; ииак зато, мане наше расе приписале су се датинском говору, у место да се недостаци наших датинских говора припишу недостатцима наше расе. Стара књижевна критика сматрада се застаредом, и, под утицајем Г. Мишеда Бреада, на место ње дођоше Фидодогија и историја. Деци четвртог разреда причају се трансФормације тоничног акцента у речима народиог порекда, историја речи које су дошде из датинског језика преко учених људи иди историја „дубде-а". Ко познаје дубде-е, изузев некодико Фидодога, и коме је потребно да их познаје? Младићима другог разреда и реторике, набрајају се писци посдедњег реда; настава се губи у почецима наше књижевности и у покушајима којима је отпочедо њено детињство. Под изговором да се избегне догматизам

даду учеиицима Јгкуса за књижевна дела; не брину се ннкако да их добро упознаду са грчким духом. »Измеда да они и не иомишљају ди би то упознавање ногло бити веома корисно иемачком дј г ху, да би се овај утанчао, да би добио у лакоћи и у тачности." Немци се искључиво труде, да учине своје ученике јаке у темама. »И зато младићи живе пет до шест година у лотцуном класицизму, не осећајући га доред себе.' Они добро познају механизам језика, али ретко ехватају однос измећу речи и мисли. »У Немачкој, људи којима је поверено да предају грчки, кодифнцирали су га и везали страшним правилима. Амбиција свих наставника је да додаду ио који члан томе тако претовареном кодексу.« Граматичка терминологија је музика која их опија, симФОнија која им ствара искључиво и тиранско уживање.« Они тако уливају својим утеницима укус за савесним радом и стрцељивом научношћу; али они се не брину довољно да развију код њв књижеван дух: »они стварају од њих Филологе, у место да стварају хуманисте.« (Г/Епзе^петеп! Ли §гес еп АПета^пе, ЈЧе-еие скз еХуЛев дгесдиев, 1890). Благодарећи месту намењеном читању, млади људи стичу, вели даље Г. Потел, познавање, »без мало непогрешно.« граматике. Они не само избегавају барбарисме и солецисме, него су им познате још и све ситнице у употреби начина. »Они сами стварају себи свој речник, они имају свеске израза, фразеологије, које би се могле назвати Ћођа еавршеног јелиниста, а осим тога, имају, цодељену у листове какве свеске, квинтесенцију атицисма." Са Хомером и Софоклом изучавају грчку метрику. Они знају да скандирају какав стих из Одисеје или какав стих из СоФбкла; познати су им »анормални пресеци, лиценције и улога (Идатта у хомерској прозодији.« Они изучавају ч:ак метрику хорова. Они имају прибелешке о атинском уставу, о уређењу судова, о положају политичких странака. Ове прибелешке сачињавају рукописно дело о грчким антикитетимаЛ [Ова је напомена у писца дужа, али ја је овде прекидам, пошто остало нема тако јаке важности, да би требало и то превести].