Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

507

Ш. — Ако од разреда граматике пређемо у разред књижевности, ми видимо да је потребно реФормисати у њима општи дух. Требало би дати књижевним студијама праву естетичку вредност, извршити строжији избор модела, и ограничити се на најодаичније, који, као што је рекао Г. Равесон, више поучавају у мање времена, но што сви остали чине за дуго времена. Изучавајмо отмена дела у најбитнијим врсгама или добро изабране оддомке, који су сами отмена дела. Сво што је средње, треба да је укдоњено: задржимо само оно што. може да буди дивљење; чим се ученик престане дивити, он престаје прииадати својим наставницима. ПроФесор, са своје стране, треба увек да покаже, анализом и критиком, шта је оно што је лепо на свакој страни коју предлаже студирању младића. Настава, једном речи, треба. увек да буде естетичка, никада механичка. Избацимо све оно што је само ствар памћења, сву ону књижевну и историску наученост на којој смо, погрешно, завидеди Немцима. Мисли се да се све учинило кад се предавало о многим истинитим стварима и многим корисним стварима: то је идеал наставника. Оно што је лепо то треба пре свега предавати. Отуда излази да су у класичкој настави, као у поезији, све врсте добре, изузев досадну врсту; не стоји да треба децу забављати," него их треба увек „заинтересовати," задобити их осећањем лепога. Оно што је стварно досадно у књижевности и у историји, стварно је сувишно у настави, Јер то је оно што је мртва апстракција или мртва ерудиција. Више вреди изабрати оно што заслужује да се не заборави. У иаше дане, обично се ствара „центар тежишта" књижевних студија у објашњавање писаца, и мисли се да ће примедбе наставника, спојене са снонтаним размишљањем ученика, бити довољне да код њих развију књижевно осећање. По нама, преводи и брза објашњења, које толико препоручују подражаваоци Немачке, само су номоћна средства. Какав превод, извршен на Хомеру или на Вергилију, ноји би дао прилике ученику за какав савестан, лаган, темељан рад, више ће вредети но курсивно читање читавог једног певања из Хомера или из Вергилија. Да ученик може на паметда резимује Илијаду или Енеиду, као тнто би ресимовао Телемака или Жил Блаза , то мало вреди. Ма шта о томе рекао Г. Бреал (који, изгледа, мисли да се латински учи да се иостане јелинист), ми претпостављамо курзивном читању какав добар латински или грчки задатак, још више неколико осредњих латинских стихова које ће ученик написати, и који ће имати више утицаја за његово лично васпитање него ли Вергилијеви стихови. По Г. Лашелиеру, објашњавање текстова, само не курсивно, истина, него дубоко, које учитељ коментарише, такође је основно вежбање, „Треба, вели г. Љшедие, учити граматику, да се може учити Вергилије и Тацит, читати Вергилија, да се научи волети поље, а Тацига,. просветнн гласник, II. кн>., 5. св., 1905. 34