Prosvetni glasnik

426

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

једна није с другом једнака. Учитељ је једна индивидуа, писмоноша друга. Сва деца, која иду у један разред, индивидуе су; свако од ових лица има своју индивидуалност тј. ово је црномањасто, оно добро, једно лепо, друго пакосно итд. Индивидуе, које се покоравају истим законима и које иду у војску под истом заставом сачињавају један народ. Земља, у којој живи један народ, зове се његова отаџбина. Али под отаџбином не смемо ми подразумевати само земљу, у којој народ живи, него отаџбина је скуп свега онога, што народ воли и поштује. Језик, којим говоримо; тробојница и тробојна застава, која се лепрша на јавним здањима и коју ми о државном празнику истичемо на нашим домовима; наша војска, која нас чува и брани од непријатељи; земља, на коју стајемо, по којој се крећемо и коју својим рукама обрађујемо, која нам даје хлеба и вина, воћа и цвећа, из чије утробе добијамо угаљ и руде — све, све то је наша отаџбина. Али осим свих ових добара отаџбина је у нашу духпу усадила сасвим особито чуство: сваки поједини, који њој припада тесно је везан уз другога; свака варош и свако село не чини ваљда за себе неки одвојени свет, који живи за свој особени рачун, а да се о другима не брине, или да се друга села и вароши о њима не брину. На против, чак на другом, противном крају Француске, врло далеко одавде од нас има Француза, који нас истина лично и не познају, али свакога тренутка, свакога дана, мисле на нас и у нашој невољи узимају учешћа када нам нпр. град убије винограде или нас вода поплави. Исти ти Французи радуЈу се са нама, када у срећи цветамо и напредујемо. Они нас, као што рекох, нису никада видели, па нас можда неће никада ни видети, али. они имају с нама исту отаџбину, па се брину због тога, како је нама. Они су грађанн Француске, као и ми или ми смо између себе суграђани, а та међусобна брига, која се међу нама стално одржава, зове се солидарност. То чуство, то осећање за отаџбину, за домовину тако је јако, да нас веома дирне, када се у туђем свету сретнемо са својим земљаком или опазимо, да се у туђини залепрша наша народна тробојница. То се зове љубав арема отаџбини, а такво чуство је једно од најплеменитијих, које се у опште може појавити у човечјој унутрашњости. Симпатија, коју човек осећа према својим саплеменицима, узрок је, што се ми радујемо, када нпр. у другом делу света, рецимо у Америци, угледамо Европљанина. Када какав путник, Европљанин у црначкој земљи наиђе на белога човека, он исто тако осећа. Најзад, када у каквој још дивљој земљи нападне тигар на човека, одмах му човек прискаче у помоћ, да га одбрани од животипе.