Prosvetni glasnik

186

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

слепо их тражи са жељом да их савлада, па да се са новима у коштац хвата. Паралелно са тим физиолошким појавама и у душевном и у моралном животу, настане неко колебање, које је од битне опасности за све дотадање успехе васпитачеве. Раздражљивост, пркошење, напраснтост, тврдоглавство, свакојаки ћеФОви а особито страсно одупирање наредбама околине, у којој се креће, све су то сигурни знади, да је у развитку дечакову наступио врло опасан обртај. „Е па шта ћемо, кад се у тим годинама тера ветар капом", тако мисли строги господин учитељ и примењује онда „потребни" репресивни поступак. „Е тита ћемо, сад је у тим годинама, кад се тера ветар капом", тако уздишу забринути родитељи и с појамним нестрпљењем броје часовс, док прође то опасно доба То су године лакомислености, или их народ лепше и утешније зове: године момчења. Немци их зову „Е1е§е1јаћге". Врло згодна реч, коју ми не можемо превести, а која у добар час постаје без значења и смисла, ако се више не нримењује на дечака. који се почео момчити. Али те године су од великог и судбоносног значаја, јер се са њима егоистична полуживотиња, која се зове дето, први пут појављу.је као члан људскога друштва. Русо исиоређује врење тих година, са шумом морских валова. Њему је тада дечак — момче лав, кога је снопала грозница. Тако изгледа, као да се „моделовани облик, који се жив развија" од вруће и брзе крви момчетове мало расплинуо, па га сада треба поново Формисати. Сваки успешан покушај донеће доцније хиљаде плодова, а сваки неуспех носи са собом судбоносне последице, које се више никад не могу санирати. Због тога и јесте кардинално питање педагогике, какве мере да се предузму и како да се поступа са тим грозничавим лавом. Због неизлазних компликација, педагогика тешко да ће икада моћи дати потиун одговор. Али као год што лекар код пацијента пусти, да грозница прође сама од себе, тако и васпитач не сме бити брзоплет него и он по примеру лекареву треба да позна све појаве на своме пацијенту и да их објасни. Већ од првога дана дете је ступило у борбу за живот и опстанак. Али та је борба била за њега више или мање деФанзива. Експанзиван је био само нагон за познањем (ЕгкеппМз), који је свако у оној маси од питања осетио, ко се детету приближио. Сада је у једанпуг нестало те маније запиткивања, али не можда због тога, што је нагон за познањем задовољен, него што је на место оног досадног запиткивања дошао одговор себи самоме. Свест о себи самоме подигла се на висину, на којој борба за опстанак узима оштрије облике, јер младић сада без помоћи одраслих ступа у њу. Учестане туче, упорност према старијима и јачим, вратоломна одважност при гимнастисању и пливању све су то покушаји за тежу и судбоноснију борбу у животу; то је сада не више деФанзива, него озбиљни ОФанзивни рат, који се испољава у