Prosvetni glasnik

ОДВНЕ И ПРНКАЗИ

137

туром, већ понеким њеним особинама више душевним него телесним. Песме „У ирошлости давној", ,Јс д' то ваша цесма", „Кућица под брегом", „Суседова ћерка" и т. д. IV А сурова, страсна борба за опстанак, огњсни поток човечанског страдања, мидиони разетрзаних судбом, унижених и увређених. Како се према њима односи наш песник. Он готово равнодушно гледа на грозну стварност, на ту бујицу страдања, која носи своје жртве, сарањује у дубине забораве мидионе нежних, богоподобних створова, и уздиже истина способније за борбу, но мрачпије за човсчју душу и савест. Са брега својс усамљености г. Одавић носматра живот друштвени. Ни једног крика бода, ужаса ни једног очајничког запомагања. „Да ли да нас жалим, или да ирезирем Вас, којима сенком ирошарани даии И румене зоре, и вечери рујне, Не казују ништа?,.. пита се у колебању иесник. II у даљим стиховима он без пкаквог саучешћа говори о слабости духа .мањега брата, о његовом ништавилу, неспособности. оставља их самим себи, затоштосе они клоно г од свега вечно што је, од истина што су откривене људма и што освештане н векове броје". Каква догматичност! Не, ви нисти достојни, говори песник између редова, мојих силних осећања! Ја ћу у своме иревосходсву да пролазим мимо вас. „као крај стене река Што немарно течу и дан>у и ноћу!" II несник иде даље по стази људскога живота. Овде се испољава у њему оиај болећиви егоцентризам, коме г. Одавић служи усрдно свом снагом својом васпитане савести и не нобеђене психологије страха. Савест, она моћна царица песникова ностепено се јавља после буре минутнога огорчења. Она шапће уму песника страшну истину, и он почиње, опет да иада у меланхолију: „Ова стаза уска, нризнаје самоме себи у том часу, боно сетним чини осећаје моје, јер знам да је стаза траг живота људска". И онда почиње — поема лнчнога страха, најилодовитијега чувара свакога „еГоцентризма". Пред очи песника излазе мрачле слике скрушених нада, разбијени идеал, устаје крвава прошлост. Он осећа да ће та судба и њега постићи, и тако рећи стоји захиинотисан над могилама палих. „Све је то било, било на и прошло, говори г. Одавић језиком еклезијаста, само слаб јо ост'о траг од свега тога. II срца су стала и патње, и чежње, под погледом мириим веч-